icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

glossy intervju

Maja Bogdanović: Porodica me podržala da sanjam svoj pariski san na javi

Podeli:

  • 77

Svetski priznata violončelistkinja otkriva za Glossy kako je zaradila novac za svoj instrument, koliko se obradovala kada je dobila stepenik na zemunskoj Kalvariji i zašto muzičari moraju da budu radoznali

foto: Promo
foto: Promo

Zemunka sa adresom u Parizu ističe kako je ključ uspeha u svemu posvećenost i upornost, a pored toga i da muzičar mora poseduje i radoznalost. Maja će ove godine objaviti svoj prvi solo album, a za Glossy otkriva detalje svog muzičkog puta ka uspehu.

 

Kada se kod vas pojavila ljubav prema violončelu?

 

- Od malena, roditelji su me odveli u muzičku školu i kad sam upoznala profesorku Nadu Jovanović koja mi je pokazala instrument iz blizine i to je bilo to - ljubav na prvi pogled.

 

 

Šta vas je inspirisalo da odaberete baš taj instrument?

 

- Rođak koji je otkrivao muzičke talente. Rano je primetio da imam odličan sluh i ritam i upoznao me sa čelom. Sa 5 godina sam išla na balet i učila pomalo da sviram klavir, koji mi se nije svideo. Onda sam čula Šumanov koncert za čelo, snimak čuvenog Rostropoviča koji me je oduševio.

 

foto: Promo

Rođeni ste u našoj prestonici sa adresom u Zemunu, a danas ste, zahvaljujući talentu, stigli do Pariza. Sa 16 godina ste primljeni kao najmlađi kandidat na Visoki nacionalni konzervatorijum u Parizu. Otkrijte nam kako je tekao vaš muzički put?

- Provela sam 10 predivnih godina u nižoj i srednjoj zemunskoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović“ sa profesorkom Nadom Jovanović. Išli smo zajedno na takmičenja, mala i velika, dobijali nagrade u zemlji, ali i po Evropi (Češka, Italija, Austrija, Slovačka,…). Cela klasa na čelu sa profesorkom bila je kao pravi mali tim. Imala sam sreće da putujem od malena i upoznajem muzički svet, kao i moje vršnjake kolege iz cele Evrope, a sa nekima se i dan danas družim. Moj san je oduvek bio da studiram na čuvenom pariskom Nacionalnom konzervatorijumu jer su me francuski čelisti i njihova specifična tehnika, jako inspirisali (Pjer Furnije, Moris Žandron, Pol Tortelje i drugi). Ukazala mi se prilika da polažem prijemni ispit u februaru 1999. godine. Ispit je bio izuzetno zahtevan i trajao je tri nedelje, kroz razne eliminatorne etape, od 88. kandidata primili su desetak – devet Francuza i mene. Velika je čast i odgovornost biti student ovakve legendarne institucije, međutim našu zemlju su zadesila teška vremena po mom povratku sa prijemnog. Put do Pariza je bio izuzetno otežan na svim mogućim nivoima, administrativnim a pogotovo finansijskim. Ja sam svakim danom zahvalna mojoj porodici što me je podržala da sanjam pariski san na javi.

Studiranje na Nacionalnom konzervatorijumu je zaista privilegija. Imala sam fantastičnog profesora Mišela Štrausa sa kojim sam provela dug niz godina, a i danas mi je inspiracija. Nakon Pariza, osnovnih i post diplomskih studija, usavršavala sam se i na Univerzitetu u Berlinu sa profesorom Jensom Peter Maincom. Uporedo sa studijama, išla sam na nekoliko takmičenja koja su mi otvorila mnoga vrata, donela nove koncerte, ali i omogućila da kupim svoj instrument.

 

 

Da li vam teško pada razdvojenost od porodice, prijatelja i rodnog grada?

 

- Naravno da nije bilo lako u početku ali uvek se trudimo da se - vidimo kad god možemo, bilo to u Zemunu, Parizu ili na na nekom od mojih gostovanja. U redovnom sam kontaktu sa svojim prijateljima iz Beograda i ta prijateljstva iz detinjstva mi jako puno znače.

 

Nastavak na sledećoj strani...

Pratite Glossy na VIBERU:
http://chats.viber.com/storyserbia
Inicijalizacija u toku...