icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

Life story

Životna priča- Dražen Petrović: Zamrznut život, država i drugarstvo

Podeli:

Sedmog juna navršile su se 22 godine od smrti Dražena Petrovića, zvanično najboljeg evropskog košarkaša u istoriji, koji je u 29. godini izgubio život u saobraćajnoj nesreći. Za njim je žalila cela bivša Jugoslavija, a sve do danas ostala je tajna zbog čega je
Dražen Petrović, foto: Profimedia, Guliver
Dražen Petrović, foto: Profimedia, Guliver
Kada legendarni Majkl Džordan za nekog kolegu kaže da je igrač koji na protivnike uvek ide snažno i hrabro, nema sumnje da misli na košarkaša koga mnogo poštuje. Kada jedan sasvim običan Madriđanin svom sinu da ime Dražen, sigurno misli na čoveka koji njegovom detetu treba da bude uzor. Kada mit o jednom ljudskom biću, ni 22 godine posle njegove smrti, ne prestaje da bude intrigantan, neosporno da je reč o nekome ko se na ovoj planeti ne rađa svaki dan. Mali, kako su zvali hrvatskog košarkaša Dražena Petrovića, rođen je 22. oktobra 1964. godine u Šibeniku. Sa Cibonom je osvojio dve titule prvaka Evrope, a kao reprezentativac Jugoslavije bio je svetski i evropski prvak. Pre dve godine proglašen je najboljim evropskim igračem svih vremena. Bio je sportista 100 posto. I na terenu i van njega. Posedovao je neiskvarenu dečju radost i naivnost, kao i plemenitu zrelost i iskrenost čoveka koji poznaje sebe samog. Poginuo je sedmog juna 1993. u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj. Sahranjen je u Zagrebu, gde danas postoji muzejsko-memorijalni centar koji nosi njegovo ime. Spomenici u njegovu čast takođe su podignuti u Lozani i Šibeniku, gde je urađena bronzana statua njegove figure u sedećem položaju. Sa krova velike dvorane u Nju Džersiju visi njegov dres sa brojem tri. Košarka i dalje vapi za Draženom.



POSEBAN 
Kao dečak, Dražen Petrović bio je tih i povučen, ali primetno zreliji od svojih vršnjaka. Nije mnogo pričao, a kada je to činio, govorio je kao odrasla osoba. Biserka Petrović, majka legendarnog košarkaša, tvrdi da je sa svojim sinom imala posebnu vezu. Dražen ju je vodio svuda sa sobom, a čak i kada joj se negde nije išlo, on bi je naterao da mu pravi društvo. 
- Bio je stvarno poseban, od rođenja nije bio samo moj. Plenio je očima, ljudi su mi govorili da u njima vide milost, suze i smeh. Gledali smo ga kao lutku i dete koje to mora ostati večno. Imali smo potrebu da ga štitimo jer je kao mali imao iščašene kukove. Odmalena je sam sebi pomagao i pretvarao se u nešto što niko od nas nije mogao ni pretpostaviti da će postati. Kako je rastao, shvatala sam da sam dobila dete koje nije bilo za ovaj svet. Dražen nije mogao da funkcioniše ako njegovi prijatelji nisu bili srećni. Dovodio mi je na ručak decu iz vrtića kojima mama nije stigla da nešto skuva – opisuje ona u intervjuu za srpski nedeljnik NIN. 

GITARA I KNJIGA
Biserka i njen suprug želeli su da im sinovi Aleksandar i Dražen budu muzičari. U početku su se za tako nešto i školovali. Redovno su vežbali, Dražen je svirao gitaru koja se i danas nalazi u Šibeniku, a Aleksandar klarinet koji je pripadao Arsenu Dediću. Ipak, činilo se da budući košarkaš nema dovoljno strpljenja za muzički instrument. Bio je živahan i energičan, ali to ga nije omelo da bude odličan učenik. Njegovi roditelji govorili su kako mu ocene nisu bile poklanjane. Držao je do obrazovanja, a pre nego što je otišao u inostranstvo, dao je dve godine na Pravnom fakultetu.



SVAKO JUTRO NA TRENING
Za košarkaški procvat Šibenika najpre je zaslužan Draženov brat Aleksandar, koji je tokom svoje karijere bio i istaknuti igrač Cibone, reprezentacije Jugoslavije, a danas je cenjeni trener i stručnjak. Dražen je imao pet godina kada je njegov brat uveliko igrao košarku. Nosio mu je torbu na trening, koja je bila veća od njega i pošto-poto hteo je da bude u dvorani. Uskoro je i on obukao narandžasti dres Šibenke. Naučio je nekoliko fora u basketu, a pravom košarkom počeo je da se bavi sa 13 godina. Bio je raskošno talentovan i nesvakidašnje vredan. Kombinacija ova dva elementa dovela ga je do pozicije košarkaškog fenomena bivše Jugoslavije.
- Svako jutro on je budio mene a ne ja njega, kako bi stigao na trening i potom u školu. Svi su tada nosili frizuru poput Dražena, držali su usta otvorena kao on, roditelji su po njemu deci davali imena. Kao sedamnaestogodišnjak rešavao je najteže situacije na terenu i bio je najsrećniji dok je igrao najstresnije utakmice. Opet, sebe nije smatrao izuzetnim, to su drugi primećivali – tvrdi gospođa Petrović u jednom od svojih sećanja na sina.



SUROV NA PARKETU
Onog trenutka kada je Dražen nastavio ono što je započeo njegov brat i Šibenik pretvorio u košarkašku prestonicu bivše Jugoslavije, postalo je jasno da će se Zvezda, Partizan i Cibona utrkivati za njegov igrački ugovor. Prvi deo svog vojnog roka služio je u Puli i priča se kako je Partizan poslao bliznakinje da ga dovedu u Beograd. Igrom slučaja, dobio je prekomandu u srpsku prestonicu i počeo da trenira sa crno-belima. Ipak, tu nije ostao, zbog toga što je želeo da brani boje tima koji se takmiči u najjačem evropskom takmičenju. Otišao je u Cibonu, koja je 1984. godine dobila finalnu utakmicu protiv Zvezde. 
- Da se desilo obrnuto, otišao bi u Zvezdu, nikakvu ulogu ne bi imalo to što mu je brat već bio poznati košarkaš Cibone. Jednostavno, želeo je da bude učesnik najjačeg takmičenja u Evropi. Dražen na terenu i Dražen privatno, to su bile dve potpuno različite ličnosti. Na parketu to je izgledalo kao korida – do krvi. Svi su mislili da ja upravljam njegovom karijerom, međutim, on je o svemu odlučivao sam – posvedočila je Draženova mama u jednom od intervjua.



STIDLJIV, SKROMAN I VELIKODUŠAN
U Zagrebu je bio zvezda i to je prihvatao kao deo posla kojim se bavi. Devojke su ga jurile, ali on je bio toliko stidljiv da su u početku njegovi prijatelji više profitirali od popularnosti koju je imao kod lepšeg pola. Ljudi iz njegovog okruženja govorili su kako ga novac uopšte nije interesovao. Govorio je – kad stekneš milione i dalje možeš samo jednom da ručaš i u jednom krevetu da spavaš. Trošio je normalno za mladića koji je rano počeo da zarađuje ozbiljan novac. Kada je postao zvezda, ljudi su mu se često obraćali za pomoć. Upoznao je jednom prilikom čoveka iz Podgorice, koji mu je zatražio novčanu pomoć kako bi otišao u inostranstvo. Dražen mu je dao 10.000 maraka. Čovek je otišao Švajcarsku, završio medicinu i stekao veliko bogatstvo. 
- Dve godine nakon Draženove pogibije, na zagrebačkom groblju Mirogoj gde je sahranjen, prišao mi je jedan gospodin i rekao: Gospođo Petrović, ja sam vaš dužnik. Ispričao je da mu je Dražen dao taj novac, promenio život i nikada nije tražio da mu to bude vraćeno – prisetila se Biserka Petrović.



SIMPATIJE I LJUBAVI
Prva Draženova veza koja je bila zanimljiva predstavnicima medija bila je sa Sanjom Doležal, tada velikom zvezdom i pevačicom Novih fosila. Čitava zemlja bila je zainteresovana za njihovu priču. Romansa je trajala samo godinu dana, jer su oboje bili zatrpani obavezama. Takođe, bio je blizak i sa Doris Dragović, a zajedno su proveli jedno leto. Draženova majka opisala je kako nije imala uvid u to koliko je njihov odnos ozbiljan.
- Kada vam dete ima 22 ili 23 godine, sve gledate drugim očima – prokomentarisala je jednom prilikom. Inače, Biserka Draženovu životnu priču rado govori jer tako uspomenu na svog sina čuva od prolaznosti vremena. U jednom od intervjua otkrila je ko je bila Draženova najveća ljubav. 
- Renata Čajić, s kojom se zabavljao četiri i po godine. Bila je manekenka, ali nije bila sklona brzim i kratkim vezama. Mislim da je to Dražena privuklo. Bila je zaista predivna, pratila ga je dok je bio u Madridu. Razišli su se kada je otišao preko okeana. Velika je to udaljenost, Dražen je tamo bio zvezda, devojke su ga opsedale. Ne znam, možda je bilo i malo ljubomore. Kasnije se udala za sina Draženovog prvog trenera, koji mu je kao klinac u Šibeniku dodavao lopte. 



SVETSKA ZVEZDA
Iz Cibone odlazi u najtrofejniji evropski klub Real iz Madrida. Ubrzo postaje zvezda i u Španiji. Dešavalo se da uđe u neki restoran, a muzika ustane da ga pozdravi. Boravak na Iberijskom poluostrvu bio mu je usputna stanica na putu ka NBA ligi. Nakon godinu dana oblači dres Portlanda i istovremeno se miri sa činjenicom da evropski igrači ne dobijaju željeno poštovanje američkih stručnjaka. Bio je uznemiren i pitao se šta mu se to događa, zbog čega ne dobija šansu na parketu. Iz tih razloga prelazi u Nju Džersi, gde je igrao košarku svog života. Nakon druge sezone, izabran je među petnaest najboljih svetskih košarkaša. Pevačica Vitni Hjuston, koja je živela u Džersiju, poslala mu je pozivnicu za premijeru njenog filma, a Džon Kenedi Junior zvao ga je na promocije svojih parfema. U košarkaškom miljeu to je bilo još izraženije – poštovali su ga najbolji igrači. Majkl Džordan govorio je da se Dražen nikoga nije bojao, ali da je istovremeno imao mekanu dušu. Redži Miler tvrdio je da nikada nije video boljeg šutera od njega, a u Kuću slavnih primljen je iste godine kada i Medžik Džonson.

Dražen Petrović bio je pripadnik verovatno najjačeg košarkaškog belog tima, reprezentacije Jugoslavije, za koju su mnogi govorili kako bi jedina mogla da pobedi originalni američki drim tim sa Džordanom, Medžikom, Birdom... U društvu Divca, Kukoča, Rađe, Danilovića, Paspalja, Đorđevića, Vrankovića i drugih, doprineo je tome da se naših košarkaša svi plaše. Međutim, raspad zajedničke države značio je i razlaz ove reprezentacije. Dok je sa sportske strane prolazio kroz najznačajnije trenutke svoje karijere, Dražen je privatno bio veoma pogođen ratom koji je besneo na ovim prostorima. Bio je dete iz mešovitog braka i nije mogao da shvati šta se to događa i zbog čega su njegovi sunarodnici primorani da izaberu stranu. Tokom raspada jugoslovenske države, društva i reprezentacije, na površinu izbija priča o krahu velikog prijateljstva između Dražena Petrovića i Vlade Divca. Ova tema ovekovečena je u filmu Nekad braća, američke TV kuće ESPN. Njih dvojica bili su najbolji prijatelji, cimeri u reprezentaciji i dve evropske zvezde američke lige. A onda je Dražen, kako Divac svedoči u filmu, prestao da se javlja bez ikakvog objašnjenja. Međutim, tome je prethodio događaj sa Svetskog prvenstva u Argentini 1990. godine, gde se Jugoslavija popela na najviše postolje. Tokom slavlja na parketu, jedan navijač uleteo je na teren noseći hrvatsku zastavu. Divac je prišao, oteo mu je i uklonio sa terena smatrajući da je takav potez nepotreban i nacionalistički jer su oni reprezentacija Jugoslavije, a ne Srbije ili Hrvatske. 
- Bili su nerazdvojni, veliki prijatelji. Osetila sam da nešto nije u redu kada je Divac sa Lejkersima gostovao u Nju Džersiju. Pitala sam šta se dogodilo, ali Dražen mi nikada nije dao odgovor na to pitanje. Zašto, najiskrenije, ne znam. Valjda ga je nešto mučilo, možda bismo danas znali da je tu. Ne mislim da je na Draženov i Divčev odnos uticalo Svetsko prvenstvo u Argentini, kada je Vlade nakon finala uklonio hrvatsku zastavu sa terena. On je došao da izjavi saučešće, ali nije imao snage da bilo šta kaže. Osetila sam veliku ljubav tog trenutka – iskrena je Biserka u razgovoru za NIN. Nakon svega, Dražen Petrović odabrao je dres hrvatske reprezentacije, čije je boje branio sve dok nije došlo do saobraćajne nesreće u kojoj je izgubio život.



TREN U KOME JE STALO VREME
Tog kobnog sedmog juna 1993. godine, hrvatska reprezentacija sletela je na aerodrom u Frankfurtu. Boravili su u Poljskoj, gde su se spremali za Evropski šampionat u Nemačkoj. Nije krenuo sa ostatkom tima u Zagreb avionom, već je čekao tadašnju devojku, košarkašicu i manekenku Klaru Salanci, da dođe po njega kolima. Draženove stvari stigle su u Zagreb, on nikada više nije. 
- Pričala sam sa Draženom u dva sata po podne. Rekao mi je da dolazi kući za dva dana. Po njega je trebalo da dođe Klara, koja je organizovala da u Minhenu predaje deci košarku. Došla je u poslednji čas sa tim golfom i svojom prijateljicom, turskom košarkašicom Hilal Edebal. Negde oko 11 sati uveče zazvonio je telefon. Ženska osoba pitala je da li je to stan Petrovića i je li Dražen moj sin, a kada je dobila potvrdan odgovor, rekla je da je on poginuo kod Dankendorfa. Najpre sam mislila da se neko neukusno šali, ali kada sam shvatila da je to istina, valjda od šoka, poletela sam prema balkonu. Nesvesno sam stigla do njega i sigurno bih skočila, ali suprug me je sprečio u poslednji čas – reči su kojima se majka Dražena Petrovića osvrnula na smrt svog sina. Klara Salanci oporavila se posle nesreće i vratila košarci. Javljala se porodici Petrović i obilazila ih. Posle se udala za čuvenog nemačkog fudbalera Olivera Birofa.



HVALA TI, MOKO
Dražena Petrovića u prvi tim Šibenke uveo je čuveni Zoran Moka Slavnić. Doveo je na trening klinca od 15 godina i rekao: Ovo je Dražen Petrović, od sada ćete njega slušati na terenu. Tu rečenicu izgovorio je pred nekim od tadašnjih reprezentativaca. Zaprepastili su se, ali ubrzo potom i shvatili Mokin potez. Inače, Slavnić je na karijeru Dražena Petrovića uticao i više nego što ljudi pretpostavljaju.
- Moka me je savetovao koliko mleka Dražen mora da popije i kakva mu je ishrana potrebna. Moj sin nikada to nije govorio u javnosti, ali meni je kao majci znao reći da Slavnića nikada neće zaboraviti i da mu je neizmerno zahvalan na ukazanoj šansi – otkrila je Draženova majka srpskom novinaru Zoranu Preradoviću. O još jednom zanimljivom detalju govorio je i sadašnji selektor srpske košarkaške reprezentacije Saša Đorđević. Desilo se to 1989. godine, na meču između Cibone i Partizana. 



- Petrović je vikao na mene, bio je ljut zbog pet ličnih, mada je Cibona pobedila. Posle utakmice igrači dve ekipe su se rukovali, a Dražen mi je prišao i počeo da viče. Urlao je kako nikada neću zaigrati za reprezentaciju, pa sam i ja počeo da ga psujem. Malo je nedostajalo da se potučemo – opisao je Đorđević za francuski list Ekip.

SVE JE MOGLO BITI DRUGAČIJE
Bivša turska košarkašica Hilal Edebal tek je pre nekoliko godina shvatila da je nesreća u kojoj je ona izgubila pamćenje, ista ona u kojoj je smrtno stradao Dražen Petrović. Turkinja je bila treća osoba u golfu koji je vozila tadašnja košarkaševa devojka Klara. Njenu priču pre četiri godine objavio je New York Daily News. 



- Zašto je Petrović, čovek takvog statusa i bogatstva, morao da putuje iz Nemačke za Zagreb baš automobilom, a ne avionom? Zašto sam ja morala baš tada da budem u Nemačkoj umesto u SAD-u, gde sam studirala i igrala košarku? Zašto sam morala da izgubim karijeru, a Dražen život, dok je Klara mogla da nastavi svoju košarkašku i karijeru modela? Da li je Dražen prošao bolje od mene, odnosno, da li bi za mene bilo bolje da nisam preživela? Besna sam jer je ovo što mi se događa prokleto nepravedno. Nisam vozila automobil, a ovako patim. Bila sam košarkaška reprezentativka i od tog posla mogla sam da živim. Petrović i ja bili smo previše mladi. Sve je moglo biti drugačije – priznala je Hilal.

Piše: Stefan Tošović

Pratite Glossy na VIBERU:
http://chats.viber.com/storyserbia
Inicijalizacija u toku...