PRESLATKA DENA NAKON OLUJE PRONAŠLA SVOJE VLASNIKE: Priča izbeglice Tatjane KIDA DUŠU (FOTO)

Keruša Dena 139 dana nakon akcije Oluja, prešla je pet stotina kilometara ne bi li ponovo pronašla svoje drage vlasnike. Lutala je kroz nepoznate predele i ulice, prolazila preko planina i preplivavala je reke da bi na kraju ponovo osetila topli zagrljaj onih koji su je kao malu čuvali. Upravo zbog ove dirljive priče za koju važi ona maksima "život piše romane", ova keruša je postala planetarno poznata.

Njena vlasnica Tatjana Radanović ispričala je za portal Espreso legendu o umiljatoj keruši i otkrila dirljive detalje iz njenog, ali i svog života.

"Denu smo dobili 1991 u Petrinji od komšije. Majka joj je bila nemački ovčar, dok joj je otac nepoznat. To je bilo strašno vreme pred sam početak rata... a onda kada je rat počeo tog nesrećnog leta, ona je tada bila svega pet meseci stara", započinje priču Tatjana Radanović.

Tatjana smatra da je Dena bila jako vredna keruša koja je znala da ih prati u stopu, a ono što joj je bilo neverovatno, jeste da je Dena poznavala miris autobusa koji je vozio njen otac i da je to možda jedino objašnjenje kako je uspela nakon rata da ih pronađe - po mirisu ulja.

Međutim, kada je tog nesrećnog avgusta 1995. godine počela operacija Oluja, Tatjana i njena porodica bili su raštrkani na svim stranama. Petrinja je bila na samoj liniji fronta i baš tog dana njen otac je bio na položaju.

Kako kaže, mama i brat su odmah izbegli kamionima, Tatjana je tada već bila smeštena u Dvoru na Uni, a keruša Dena je bila napuštena i izgubljena.

"Mi smo svi izašli iz Petrinje u različito vreme, brat i mama su tokom noći morali zbog granatiranja da izađu iz kuće, komšija ih je povezao. Tata je bio na ratištu, a ja na selu kod tetke u opštini Dvor. Tako da su brat i mama samo izašli iz kuće. Dena je ostala negde napolju, nisu je ni videli, verovatno se negde sakrila pošto se bojala pucnjave", priseća se tragičnog događaja Tatjana.

Nakon rata, Tatjanu i njenu porodicu smestili su u izbeglički kamp u Rumi. Život nije bio lak, a tuga za kerušom Denom je iz dana u dan bila sve veća.

"Mi smo u Rumu stigli negde oko 10. avgusta 1995. godine. Smestili su nas u izbeglički kamp Novogradnja u Rumi odmah pored gimnazije. Brat i ja smo u izbeglištvu tugovali za našom Denom. Stalno smo pričali o njoj, crtali smo je, hranili smo pse lutalice nadajući se da bi možda neki od njih bar ličio na nju...", priča Tatjana.

Ali, iznenada tog 22 decembra 1995. godine, sreća im se osmehnula. Lavež psa ih je iznenadio i dotakao u dušu. To je bila ona, i sve je izgledalo neverovatno kao na filmu. Ponovo su mogli da zagrle svoju vernu ljubimicu.

"Sećam se kao da je juče bilo. Tog 22. decembra 1996 godine, moj brat Goran se vraćao iz škole i u parku pored našeg izbegličkog centra primetio je gomilu pasa lutalica. Među tim krdom primetio je jednog žutog psa koji je mahao repom. Čim je prišao, šokirao se. To je bila ona, naša Dena! Odmah ju je prepoznao iako je bila omršavela i pozvao ju je imenom. Ona je dotrčala i skočila mu je u naručje", kaže Tatjana Radanović.

Brat je odmah Denu odveo u kuću. Kada su je videli, niko od porodice nije mogao da veruje svojim očima. Tatjana je kasnije stigla iz škole i kada je primetila veći broj ljudi u njihovoj izbegličkoj sobi, isprva se zabrinula da se možda nije desila nekome nesreća, ali onda je ugledala svoju ljubimicu Denu!

"Pogledala sam prema podu i videla sam Denu kako leži ispred peći. Odmah sam pala na kolena i počela sam da je grlim od sreće. Te večeri je spavala na podu pored nas, pošto nismo imali krevet, već samo sunđere na podu. Ujutro smo je odveli veterinaru, brat i ja, nije imala povodac na sebi, mirno je i srećno išla pored nas kao da zna kuda ide i kao da nikad nije ni bila odvojena od nas. Ljudi nisu mogli verovati, ali kad bi je videli sa nama ili kad bi nju upoznali znali su da je moguće i da je sve istina. Da je ona posebna. Mi smo bili presrećni. Donela je miris zavičaja, više nije bilo bitno sto šmo izbeglice, bilo je bitno samo da je ona tu." objašnjava Tatjana.

Nakon četiri godine izbeglištva, Tatjana i njena porodica su se preselili za Kanadu. Poveli su i Denu sa njima i ona je nekako uspela da dobije papire za tu zemlju.

Dena je živela sa njima u Kanadi do 8. avgusta 2006. godine kada je preminula. Imala je 16 godina. Sačuvali su njen pepeo u urmi.

Bonus video:

(Espreso)