DOK SE VRTE PRASIĆI NA RAŽNJU PIJANCI TRIPUJU REJV PRED RINGIŠPILOM! Prvi put sam na Šabačkom vašaru I U ŠOKU SAM

Dalje od eventualno manjih seoskih slava i vašara, moja noga nije kročila.

Samo težinu rečenice "Ti ideš na Šabački vašar!" tog četvrtka nisam shvatila.

Petak popodne već s mrakom koji pada značio je otvaranje novih vidika..

Sam ulazak u Šabac već mi je pokazao koliko ima sati. Kilometarska kolona stajala je ispred nas. Iz auta sa BG tablicama treštale su Stoja, Severina, pa Halid... Micali smo se po metar dva, da bismo sat vremena kasnije stigli na mesto gde je nekad bio vašar, a koje je danas predviđeno za parking.

Po izlasku iz kola iz kojih su do tad cepali narodnjaci izašli smo u još veću gungulu. Treštalo je na sve strane. Jala Brat, Rasta, neka strana muzika... sa svakog štanda treštao je neki drugi repertoar...

Već s početka čekale su nas one zezancije koje vam prosto otimaju novac iz džepa.

Ne možete doći na Šabački vašar, a ne popeti se na neki od ringišpila. Barem dve vožnje, dok vam želudac ne napravi salto... onda možete dalje putem kroz masu koja besciljno luta sumanuto trošeći novac...

Dok vam srce i dalje tuče kao lude od adrenalina sa jednog od najvećih ringišpila, nekakvog točka koji vas velikom brzinom okreće naopako dok nemate utisak da vam mozak ispada kroz oči, teturate se kroz masu.

Ovako nam je bilo "tamo gore"

Popeti se na još neko čudo i rizikovati da čuka otkaže, ili propustiti ceo parti?

Šta činiti?

Tu su i autići, puni klinaca koji se kao besni zapucavaju jedni u druge...Ako se s njima uhvatite u koštac, i bez zuba možete ostati...ali to je ok jer se na njima vijore zastave, podsećajući nas na srpstvo, ovde odavno oskarađeno...

Ovo je samo delić atmosfere:

Takmiči se ovde optimistični narod i u zgibovima, u nadi da će neki dinar zaraditi. Takmičio se i kolega iz Adrie, osvojivši nam na štandu za pucanje teletabisa koji nam je bio maskota cele večeri...

Peti član ekipe, s kojim smo se ludo zabavljali evo i sad u BG-u motri na mene dok vama ovo pišem...

Suludo je naravno doći ovde, a ne pojesti šećernu vunu, ili pak kupiti licidersko srce, šarenu lizalicu, ili neku sličnu zanimaciju (da ne kažem za.ebanciju) za zube...

Klopa se ovde ne preskače, a muški primećujem posebno bale na prasad i jagnjad koja se ovde vrti na ražnju.

Taj deo sam preskočila, jer mi je želudac i dalje bio u ustima od onih ringišpila na koje ne znam ni što sam se pela.

I dok neki strejndžeri trešte pored ringišpila, kako idete dublje čulo sluha obećava vam ludnicu... Narodnjaci piče sve u šesnaest, raštimovane bande deru se u glas, ne bi li valjda svaka iz svoje šatre nadjačala konkurenciju...nadjačala, i masu privukla unutra...

Unutra masu uvlače i polugole igračice.

Mame do tad već "zagrejane" goste, koji raspilavljeni među golim grudima i zadnjicama imaju face kao one mučene životinje na ražnju, dok su još bile među živima...

Obučena kao štreber, teško da se uklapam u masu, pa me je jedna teta čudno pogledala. Gleda ona mene, gledam ja nju.

Ona ima tri puta više kilograma od mene, dva zuba u vilici iz kojih čeprka verovatno ostatke nekog jagnjeta koje je prethodno pojela, ne obraćajući pažnju na brus koji joj iz majice viri. Ne zna se koja je zbunjenija...

Nastavljam dalje sve do trenutka najveće neverice. Šator. Unutra, dere se Vendi, s njom Era, dok joj ruke pod noge tera...

Da vam kažem, žena je za mene institucija, i u onoj masi najkul lik kog sam upoznala.

Šokiraju me više igračice koje se ni u kakav odvratni rijaliti ne bi uklopile. Mešaju guzicama, tangama, dok nekakvi čudni muškarci raspomamljeni im trpaju novac gde stignu, pa i tamo gde sunce ne bi trebalo da zasija...

U transu su svi. Već od deset uveče retko ko zna gde je levo. Verujte na reč, ne bih ovako pisala da pored šatora nisam videla lika koji mokri po sebi.

Bukvalno. Ne po travi, već po sebi. Pada neki batica po meni, dok ja zevam u nekog drugog lika, koji ni 20 godina nije nakupio, a već mrtav drogiran zeva u ringišpil i đuska tripujući da je na rejvu.

Da vam pravo kažem, teško je tamo ostati trezan. Malo je reći da je treš, malo je reći da je blud i razvrat.

Zabavno je, valja videti, provesti se. Valjalo bi još više da sam smela piti, al' ne da antibiotik taj luksuz.

Tako se iz Šapca u Beograd vraćam umorna, s mozgom koji radi 350 na sat.

Postavlja pitanja o moralu, o nekakvom paralelnom univerzumu koji je "tako blizu a tako daleko", koji se jednom godišnje odvija u jednom lepom i inače mirnom gradiću. Pitam se mora li sve to tako, a opet isti taj mozak vrti super trenutke sa sjajnom ekipom odande. Da se razmemo, provod je fenomenalan.

Mora se to u životu videti. I ko nije iz te priče, i koji nije za takve akcije odavde će poneti zanimljive uspomene...

Bonus video: