AMERIKANCI IMAJU SVOJU TEHNIKU PRAVLJENJA ROŠTILJA: Da bi bio SOČAN KAO KAO NJIHOV morate DA URADITE OVO

Kada kažemo srpski roštilj na pamet nam bez greške padaju ćevapi, pljeskavice, ražnjići, kobasice, krilca, slanina i bataci koji se dime na užarenoj rešetki, dok nama i čitavom društvu oko nas ide voda na usta, dok čitav kraj miriše na omiljenu srpsku "notu parfema" - ROŠTILJOS. Kada kažemo BBQ (Barbecue ili barbeque), pomislimo na to isto, samo na engleskom. A to ne samo da nije isto, već su srpsko i američko roštiljanje poprilično različiti. Jedna od zajedničkih stvari im je - predobar ukus.

Sve ovo uglavnom kupujemo u prodavnicama, malo solimo i biberimo i bacamo na rešetku iznad vrelog uglja.

Jedini zadatak srpskog majstora za roštilj jeste da se postara da meso ne bude živo ili prepečeno.

I ukus je zaista odličan, ali ne i spektakularan.

Ako želite da osetite spektakularno, onda morate da zaboravite na srpski roštilj i inspiraciju potražite u američkom.

Američki roštilj je znatno specifičniji, zahteva mnogo više truda, pripreme i organzacije, ali su zato rezultati vredni svog tog uloženog napora. I ne, ovde ne mislimo na uobičajene hamburgere i kobasice, već na nešto mnogo specifičnije.

Prva, i najvažnija razlika jeste činjenica da Amerikanci svoj pravi roštilj zovu "barbecue".

Ovaj naziv označava posebnu pripermu mesa (najčešće utrljavanje začina ili mariniranje mesa pre spremanja), a potom spremanje na niskoj temperaturi.

Ovo je ujedno i najveća razlika. Meso ne izlaže direktno toploti žara, već se od njega sklanja ili se žar formira u posebnoj komori. Cirkulacijom toplote i dima meso posle nekoliko sati postaje savršeno meko i spremno za jelo.

Da biste uopšte mogli da pomislite na barbecue, potreban vam je specifičan američki roštilj koji se od naših razlikuje po tome što ima poklopac.

Sama tehnika spremanja ne oslanja se na vrelinu žara i visinu vatre, već je mnogo preciznija i zahteva termometar - koji je ugrađen u svaki američki roštilj.

Jednostavnom kontrolom cirkulacije vazduha (kod nas bi to nazvali “cug”), temperatura se u roštilju smanjuje kada zatvorimo dovod vazduha.

Svoj vrhunac američki roštilj dostiže upotrebom takozvanih pušnica, ili smokera.

Smoker je vrsta roštilja koja, kod vodećih modela, ima ložište sa strane. Amerikanci lože drvo, koje takođe daje aromu, i faktički, se dobija “pušnica”, kako se to kod nas kaže. Znači, meso je dimljeno, a ne pečeno i cela umetnost je upravljanje tim dimom. Meso posle dugog dimljenja, postaje mekano i tako sočno da bi se jedino moglo uporediti sa našim mesom ispod sača.

(Espreso / Telegraf)