icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

Maja i Marko Bulat: Naša duga borba za potomstvo

Nakon dvanaest godina braka i tri neuspele vantelesne oplodnje, takmičar Survivora Marko Bulat i njegova supruga Maja opisuju svoju višegodišnju borbu za potomstvo i ljubav koja ih skoro dve decenije čvrsto veže nevidljivim nitima

Podeli:

1 / 10 Foto: Ivan Dobričić

Pevač Marko Bulat (37) stekao je simpatije velikog auditorijuma koji je pratio rijaliti šou-program Survivor zbog određenih kvaliteta svoje ličnosti koje je u takmičenju pokazao, počev od pravičnosti, borbenosti i iskrenosti pa sve do njegovog nežnog dela ličnosti i privrženosti svojoj lepšoj polovini. Ovaj veliki patriota koji je izuzetno posvećen religiji, nakon povratka sa Filipina upisao se na Akademiju srpske pravoslavne crkve u kojoj izučava ikonopisanje, a u intimnom životu nakon jednomesečnog odsustva nastavio je da neguje i čuva porodične vrednosti zajedno sa svojom suprugom Majom (33) s kojom je zajedno već 18 godina, od čega su 12 u braku. Partneri za Story pričaju na koji način su se upoznali, kako je njihov odnos odolevao raznim iskušenjima, otkrivaju da su čak tri puta vantelesnom oplodnjom pokušali da postanu roditelji, što im nažalost nije uspelo, ali i da ne gube veru i nadu.

Story: Sećate li se i dan-danas momenta kada ste se upoznali?

Maja: Imala sam 16 godina kada su me roditelji prvi put odveli u noćni izlazak na splav Lukas. Bila je racija, moj otac se našalio kako će policajcima reći da me ne poznaju jer sam maloletna, a tada je dvadesetogodišnji Marko izjavio kako će on garantovati za mene. Oduševio me je i potpuno oborio s nogu tom rečenicom. Dve nedelje kasnije nabavila sam njegov broj i pozvala ga da dođe kod mene kući.

Marko: To je ujedno bio naš prvi izlazak 25. januara 1993. godine. Kada me je pratila, poljubili smo se u parku ispred njene kuće i tako je sve počelo.

Story: Kojim osobinama ste osvojili jedno drugo?

Marko: Osvojila me je prirodnošću i pozitivnom energijom. Dobar je čovek i to je najbitnije.

Maja: Pre Marka nisam imala vezu, a on je bio baš moj tip muškarca. Osvojio me je fizičkim izgledom, svojom dušom, energijom... Bio je i ostao moja prva ljubav.

Marko: Ljubav se dešava spontano. O tome ne treba da se razmišlja i kalkuliše. Jednostavno, srodne duše se pronađu. Kod Maje volim kako trepće, hoda, jede, spava... Dopada mi se kako proba neku novu stvar koju je kupila i način na koji joj se raduje. Sve su to neke sitnice koje primećujem i one su mi slatke. Od početka do kraja na njoj je sve što volim.

Story: Venčali ste se posle šest godina veze.

Maja: Kada me je jednog dana iznenada pitao da se udam za njega, odmah sam pristala, ali želela sam da prvo živimo zajedno kako bismo jedno drugom upoznali navike. Tako je i bilo - iznajmili smo stan, živeli tri meseca zajedno i venčali se.

Marko: Venčanje je bilo u crkvi u Rakovici, a veliko slavlje za 500 ljudi u sali Pionirskog grada.

Story: U braku ste već 12 godina i još nemate dece?

Marko: Nije nam se dalo. Kada smo nakon određenog perioda shvatili da Maja ipak ne ostaje u drugom stanju, krenuli smo na pretrage. Išli smo čak i na vantelesne oplodnje koje nisu bile uspešne, ali uprkos svemu siguran sam da će sve biti u redu.

Maja: U prve dve, tri godine braka pokušavali smo da dobijemo dete i nismo znali šta je problem. Imala sam 25 godina kada sam krenula na lekarske preglede, međutim, gde god da sam otišla, svi lekari su mi govorili istu priču: Idi kući, opusti se, nije ti ništa, mlada si i zdrava, desiće se. To su mi rekli na Vojnomedicinskoj akademiji, kao i jednoj privatnoj klinici. Realno, svi hormoni i testovi koje sam radila bili su u redu.

Story: A da li je Marko imao neki zdravstveni problem?

Maja: Svi rezultati govorili su u prilog tome da je i kod Marka sve u redu. Odlučili smo da ne gubimo vreme i 2006. godine podvrgli smo se vantelesnoj oplodnji, međutim, sve se neuspešno završilo. Drugu smo pokušali šest meseci kasnije i zamrzli preostale oplođene jajne ćelije, ali i ona je propala... Poslednji put sam otišla 2008. godine, ali kako nažalost ni tada nisam ostala trudna, više nisam odlazila jer sam se malo razočarala i odlučila da napravim pauzu, budući da ni ti hormoni koji se uzimaju tokom procesa vantelesne oplodnje nisu sasvim bezazleni.

Story: Da li vam je bilo mnogo teško?

Marko: Nisam gospodar svog života, već Gospod. On najbolje zna zbog čega je nešto baš tako. Ne razmišljam o tome. Postoji neko iznad mene ko sve to vrlo dobro zna. Ako je suđeno biće, a ako nije - to je tako kako jeste.  

Story: Na koji način ste supruzi pružali podršku kad je išla na vantelesne oplodnje?

Marko: Cela situacija je, sasvim sigurno, njoj mnogo teže padala nego meni. Ja ne mogu da joj pomognem nikako drugačije osim razgovorom, ali čak ni tako jer je to veće od nas. Lakše je muškarcu da napravi dete nego ženi da ga nosi ispod srca i kasnije rađa.

Maja: Smatrala sam da je dovoljno što Marko ima stresan posao i po ceo dan nije kod kuće, pa sam ga donekle štitila. Nisam htela ni njega, niti bilo koga drugog da s tim opterećujem. Uglavnom sam kroz ceo proces priprema za tu intervenciju, odnosno uzimanje hormonske terapije, prolazila sama. Zbog hormona sam menjala raspoloženja na svakih pet minuta, od radosti i smeha do suza i besa. Maksimalno sam se trudila da poštedim sve i u tim situacijama kada sam bila ljuta, odlazila bih da prošetam i izduvam se. On je često pričao sa mnom i pokazivao je beskrajno razumevanje i strpljenje, čak i kada sam bila nesnosna. Zahvalna sam mu na tome.

Story: Da li je na kraju ustanovljeno zašto nije dolazilo do začeća?

Maja: Jeste, ali sasvim slučajno. Prošlog juna mi se slošilo i počela sam da se gušim... Nakon nekoliko pregleda i kompletne analize krvi, otkriveno je imam Hašimoto tireoiditis, odnosno hronično autoimuno oboljenje štitne žlezde, što je prouzrokovalo probleme sa začećem... U prevodu, moj organizam je stvarao antitela i praktično odbacivao plod kao strano telo u organizmu. Dok to ne zalečim, nećemo ni misliti o bebi. Inače, mnogo mi znači što je Marko u periodu moje borbe za potomstvo bio uz mene, kao i sada, kada se borim sa bolešću. Uvek od njega imam veliku podršku. Najviše mi znači to što se zaista trudi da me ne nervira jer kad god se potresem, povećavaju mi se antitela i stanje mi se pogoršava. Sada je sve super i u granicama normale.

Story: Jeste li razmišljali o usvajanju deteta?

Marko: Naravno da se u takvim trenucima, kada se tri puta desi neuspeo pokušaj trudnoće uprkos lekarskoj asistenciji, razmatraju sve moguće opcije. Maja i ja nismo razgovarali na tu temu, ali razmišljao sam o tome - kad već imamo uslove da usrećimo nekoga, zbog čega to ne bismo i uradili...

Maja: Ja i dalje ne odustajem od naše bebe. Ne razmišljam o usvajanju deteta jer smatram da smo još mladi i možemo da imamo svoju biološku decu. Trenutno sam fokusirana samo na to da se reše moji zdravstveni problemi - regulišu hormoni, da nestanu antitela koja imam u sebi i posle će sve biti kako treba.

Story: Koliko ste vi i Maja promenili svoju svakodnevicu? Jeste li se, nakon svega, okrenuli zdravijem načinu života?

Marko: Ne, zašto bi to menjalo moj život?  Kako da živim zdravo kad radim noću, spavam danju i jedem jednom dnevno? Tako mi je, kako mi je i mislim da to jedno s drugim nema veze. Ima toliko ljudi koji žive nezdravo, pa ipak imaju potomstvo.

Story: Da li ste mir, veru, nadu i utehu pronašli u religiji?

Maja: Kako da ne. Glupo je o tome pričati, svi smo mi vernici, neko veći, a neko manji. Svako veruje i to sam treba da proživi. Meni molitva uvek pomaže.

Marko: To ne mogu da kažem javno.

Story: Smatrate li da se sve u životu dešava i vraća po zaslugama?

Marko: Ako pričamo o deci, ma koliko mislio da nešto znam, postoji onaj koji zna zašto je to tako i kako će biti do kraja. Ne bih to dovodio u pitanje, to je Božja promisao. Ne mogu da znam da li bi to dete koje bi dobio umrlo u trećoj godini ili bi ga neko izbo nožem. To ne može nikada da se zna. Možda Bog neke ljude štiti na takav način što im ne da decu. Zato i ne razmišljam, tako je kako je. Preuzimamo korake i idemo ka tome da imamo naslednike, pa ako je suđeno, tako će biti, ako nije, neće i nema očajanja.

Story: Vas dvoje ste zajedno skoro dve decenije. Da li vaša ljubav, nakon čak 18 godina, ima isti sjaj?

Marko: Bar niko ne može da kaže kako smo zajedno zbog dece jer ih nemamo. Eto, postoje ljudi koji imaju potomstvo pa su razvedeni i opet negde nesrećni. Mi definitivno dokazujemo da velika ljubav postoji, kao i tolerancija koja je sa Majine strane verovatno veća nego što je moja. Priroda mog posla je zahtevnija, po ceo dan sam na fakultetu, posle radim... Velika je to žrtva jer se ponekad nasamo vidimo sat vremena dnevno.

Story: Stiče se utisak da ste čovek koji poštuje porodične vrednosti. Kako vi i Maja u ovom modernom vremenu uspevate da sačuvate svoj brak?

Marko: Poštovanje porodičnih vrednosti je individualna stvar i nema veze s vremenom u kojem živimo. Izazovi su svakodnevni - bili su nekada, a biće i ubuduće. Vaspitan sam da uvek kažem dobar dan komšiji ili pomognem starijoj ženi kad prelazi ulicu i tako ću vaspitavati i svoje naslednike.            

Story: Delujete kao smirena i staložena osoba. Jeste li srećni?

Marko: Nekada nisam bio ovako smiren, bio sam jako impulsivan. A sreća je relativna stvar. Što bi rekao moj sveštenik Mile Subotić: Ne postoji sreća na ovom svetu, postoji samo radost. Sreća je u onome posle vaskrsenja i u večnom životu. U iščekivanju te sreće mi smo u radosti. Neko je srećan sa malim stvarima, drugi su sa mnogo stvari nesrećni, ali opet sve proizilazi iz toga šta čovek želi, koliki su njegovi prohtevi i da li sebi želi da postavi neke granice u kojima namerava da funkcioniše.

Story: A šta je onda, prema vašem mišljenju, nesreća?

Marko: Nesreća proizilazi iz stvari koje su nedostižne. Ljudi sami sebe čine nesrećnim, ne zadovoljavaju se. Ne kažem da je ambicija štetna, to jer super stvar, ali ne treba biti nesrećan ako ne ostvariš ono što si zacrtao. Postoje u životu razne prepreke koje ćeš prebroditi, savladati ili to nećeš uspeti. To je sva tvoja snaga koja je potrebna da padaš, ustaješ, razgrćeš prepreke... Samo je pitanje da li si srećan dok ideš ka tome i kada ćeš se umoriti i stati. Sesti, pa možda ponovo i ustati. Nije dobro sedeti u mestu, pušiti pljugu i kukati na ceo svet kako si neshvaćen, a ništa ne preduzeti jer život tako neosetno prođe.

Story: Važili ste za jednog od najborbenijih takmičara Survivora. Uprkos tome što su vas ranije mnogi negativno komentarisali, sada su vas doživeli na drugačiji način: kao dobrog, finog i lepo vaspitanog mladića.

Marko: Postoji veliki deo auditorijuma koji me vezuje za rad na splavovima i devedesete godine. U pitanju je neki negativan marketing, mislili su da sam u tom nekom polumafijaškom fazonu, ali uverili su se upravo u suprotno, a oni koji me znaju potvrdili su svoje mišljenje.

Story: Kakve utiske nosite sa Filipina? Mnogo ste se promenili i smršali?

Marko: Izgubio sam deset kilograma i na visinu od 198 centimetara to se baš vidi. Utisci su generalno fantastični. Više sam nego zadovoljan svojim ponašanjem, nisam pao, psovao... Malo sam posrnuo u trenutku kada je došlo do rotacije, odnosno kada sam nezasluženo ušao u pleme Kasuko u koje nikako nisam želeo da dođem. Ali, opet razumem produkciju jer da sam ostao u svom plemenu Bahandiju, gledaocima ne bi bilo zanimljivo da vide kako uništavam Kasuko.

Story: Gledaoci su primetili vaše organizacione sposobnosti i mogućnost da udružite ljude koji se ne poznaju kako bi bili odlični u borbama?

Marko: Dok sam bio vođa Bahandija, ali i u tom plemenu, nisam izgubio nijednu borbu ili imunitet. Da rezimiram – nijednom nisam glasao da izbacim svog sapatnika. Izbačen sam od dušmana, a ne od mojih saplemenika i ovo ćete kasnije morati da gledate.

Story: Jeste li zadovoljni učešćem u rijalitiju?

Marko: Iskreno, zaista sam i više nego zadovoljan. Doživeo sam ono zbog čega sam otišao, a to su neizvesnost, izazov i borbe. Suština Survivora iz mog ugla jeste borba sa samim sobom. U nekim borbama pobeđuješ svoje telo, mentalno pomeraš granicu bola i momenat predaje,  pa se na kraju ne predaš ti nego telo.

Story: Da li biste učestvovali u još nekom rijaliti programu?

Marko: Sigurno bih se prijavio u neki surov. Čuo sam da je u planu rijaliti šou u kome učiš da pucaš, koristiš luk i strelu, preživljavanje u Srbiji. A da učestvujem u nekome gde bi trebalo da sedim u nekoj kući, jedem, pijem i tračarim? To nije za mene. Ni u Survivoru nikoga nisam ogovarao, niti ću ikada uraditi. Sve što sam rekao o nekome u kameru, rekao sam i toj osobi u lice. Nije dostojanstveno pričati o čoveku koji nije za stolom.

Story: Po povratku sa Filipina upisali ste Akademiju Srpske pravoslavne crkve. Otkud to da ste odlučili da studirate u trideset osmoj godini?

Marko: Igrom slučaja, saznao sam da postoji ta Akademija i odlučio da oživim ljubav prema slikarstvu koju sam prepoznao u sebi još kao devetnaestogodišnjak kada sam i konkurisao za Likovnu akademiju. Nakon što su me sada videli na fakultetu kako izgledam isposnički posle Survivora, odmah su me primili. (Smeh) Odlučio sam se za smer freskoslikarstvo i upisao Akademiju, ali veoma mi je naporno.  Trenutno imam mnogo snimanja i gostovanja, a treba da radim i domaće zadatke – da crtam od anatomije do linoreza, grafike, oblikovanje materijala ili vajanja. Iz Istorije umetnosti imam ispit 23. decembra, ali stvarno ne znam kada ću naći vremena da učim. Zatim treba da snimim pesmu Četiri sina kako bi ona izašla do Nove godine, ali nemam kada da odem u studio da je otpevam pošto sam svaki dan ujutru od devet do sedam uveče na fakultetu.

Ksenija Konić

Pratite Glossy na VIBERU:
http://chats.viber.com/storyserbia
Inicijalizacija u toku...