icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

GLOSSY INTERVJU

„MAŠTAM O TOME DA BUDEM SREĆNA“: Mirka Vasiljević čuva svoju privatnost od medija, ali OVE detalje je rešila da podeli

Podeli:

Jedna od najšarmanijih mladih dama srpske glumačke scene u otvorenom razgovoru za Glossy osvrnula se na svoje početke, slavne uzore s kojima je imala priliku da sarađuje, dalje planove, na činjenicu da se mediji iscrpno bave njenim privatnim životom, kao i na spornu izjavu koja je pre nekoliko meseci privukla mnogo pažnje u srpskim medijima.

foto: Dragana Udovičić
foto: Dragana Udovičić

Iako nam je već petnaestak godina dobro poznato lice, Mirka Vasiljević i dalje je veoma mlada glumica. Ova filmska, televizijska i pozorišna zvezda ima tek 29 godina, a u karijeri i životu postigla je mnogo — gledali smo je u možda i najboljem sitkomu u istoriji srpske televizije „Ljubav, navika, panika“ i nekolicini izuzetno gledanih serija, jednom od najgledanijih domaćih filmova „Mi nismo anđeli 2“, a predstave u kojima igra već godinama pune sale širom Srbije. Ipak, svojim najvećim uspehom Mirka smatra svoje troje dece, koje je dobila s fudbalerom Vujadinom Savićem i zbog čijeg je novog fudbalskog angažmana porodica odnedavno dobila priliku da upozna čari Kipra.

 

Koliko je naporno paralelno održavati uspešnu karijeru u Srbiji i voditi miran porodični život u drugoj zemlji?

 

Generalno, mislim da u životu čoveku ništa nije naporno ako se odluči na taj korak i ima dobre razloge. Mi na takav način funkcionišemo od 19. godine, ja sam tad snimala s Ljubišom Samardžićem seriju „Miris kiše na Balkanu“, a Vujadin je potpisao za francuski klub „Bordo“ i u samom startu smo navikli da tako funkcionišemo. Već u prvoj godini njegovog života u inostranstvu smo našli šemu kako najbolje da funkcionišemo tako da ne trpimo mnogo kao par. Svako slobodno vreme koje imamo gledamo da se spojimo i budemo zajedno. Naravno da je mana što ne možemo uvek jer smo kilometrima razdvojeni. Prednost je što naučite da cenite vreme koje provodite sa svojim partnerom, a ne da podrazumevate da ćete uvek biti zajedno! To vreme maksimalno kvalitetno koristimo jer smo svesni da će biti trenutaka kada bismo želeli da budemo zajedno, ali smo razdvojeni. Trudim se da mi vreme koje imam za sebe u inostranstvu bude izvor za skupljanje energije koju je danas teško nadomestiti, potpuno se posvećujem sebi, kad nemam obaveze prema deci a Vujadin je u karantinu ili na utakmici, treningu, a u Beogradu to ne mogu. To je moj grad, tu sam odrasla, osećam da mu pripadam, ali uvek je neka jurnjava, i onda to vreme koje imam iskoristim za prijatelje i familiju, a tamo u tim trenucima imam samo sebe.

 

Šta vam je sve doneo život u različitim evropskim zemljama?

 

Koliko god godina da imate, život u drugoj zemlji daje priliku da širite vidike! Stičemo prijatelje, upoznajemo druge kulture, naučimo novi jezik. Trudim se da mi paralelan život u inostranstvu i u Srbiji ne bude naporan i ne predstavlja teret ili tugu, već gledam samo benefite. Dobili smo priliku, a ja sam vaspitana tako da iz svake prilike koju u životu dobijem izvučem samo ono pozitivno jer, eto, to je prilika koja se dogodila tada i možda se više nikad neće ponoviti! Fubaleri s otprilike 37 godina završavaju karijeru, a tada će se skućiti na jednom mestu, pa treba koristiti sve prednosti dok je moguće.

Kada ćemo te ponovo gledati na televiziji?

 

Radila sam ponovo sa Slobodanom Šuljagićem, ovog puta na snimanju serije „Neka ide život“, u kojoj sam imala manju ulogu. Bilo mi je drago što sam s njim sarađivala, prvi put od serije „Ljubav, navika, panika“, pa smo osvežili uspomene na dane kada sam bila devojčica. Snimala sam i „Istine i laži“, ali više sam u pozorištu u ovom trenutku. Što se mog angažmana na televiziji tiče, ja sam rada da snimam i to je jedan od razloga što sam ostala u ovom poslu. Kada je došao momenat da odlučim koji ću fakultet studirati i šta će biti moj poziv, shvatila sam da nemam o čemu ni da razmišljam jer posao je taj koji je našao put do mene i već mi ušao u krv. Ovo sam ja, to me najviše ispunjava, radim najbolje što mogu i tome ću se u životu posvetiti. Ipak, bitno mi je da kombinujem tako da ne trpi ni porodica. Divno je imati karijeru, ali mislim da je jako važno imati i stabilnu, čvrstu i zdravu porodicu. Karijera jednog dana prođe, svi mi odemo u penziju, a divno je imate s nekim podelite šoljicu čaja i uživate u tom periodu kad se više ne juri karijera.

 

foto: Nemanja Nikolić

Šta priželjkuješ da ti se dogodi u karijeri?

 

Mislim da sam imala u životu više sreće nego pameti da od samog starta sarađujem s velikanima koji vode snimanja iza kamera, kao i partnere s kojima sam imala priliku da glumim. Oni su mi postavili temelj kako treba voditi karijeru. Uvek su mi govorili da, kada dobijem poziv da nešto radim, preispitam se najpre imam li volju i želju. Ako su uslovi povoljni i ako verujem da će to sigurno biti, ako ne odličan, onda korektan projekat, daću svoj maksimum i ponosno ću uvek stati ispred njega. Kad god sam dobila poziv ― pa makar to bili neki iskoci pomereni od glume: za voditeljski posao, reviju ili reklamu ― uvek sam se pitala: „Da li ti osećaš da želiš to da radiš?“. Srećna sam što sam imala te prilike, da naučim nešto novo, upoznam neke nove ljude, snimim nešto što ćete moći uvek da pogledate. U karijeri sam se uvek vodila time i imala želju da negujem kontinuitet. Od 13. godine do danas, kada imam 29, nisam imala pauzu, nije se dogodilo da ne radim ništa. Ipak, vodim se savetima koje sam dobila od kolega – da radim ono što mi prija, da se vidim u nekom projektu, jer onda se nećete kajati, nego ćete srećni izaći iz svega. Da to bude kontinuitet koji je kvalitetan, a ne samo da prihvatate uloge i da ih ima mnogo. Neka ih je manje, ali neka budu kvalitetne i da ponosno stojite iza njih. Bitno je i da ste u medijima ako pričate o svom poslu, jer to je razlog što ste u medijima. Glumac treba da priča projektu na kojem radi. Priželjkujem da mi karijera kvalitetno traje, da tu budu uloge iza kojih ponosno stojim, koje će me naučiti nečemu novom, da mi saradnja s kolegama bude kvalitetna kao do sad: s nekima sam se okumila, s nekima kao da sam familija.


Imala si priliku da sarađuješ s velikim imenima naše scene. Ko je na tebe ostavio najsnažniji utisak? Od koga si najviše naučila?

 

Da, imala sam priliku da sarađujem s velikim imenima naše scene. Nažalost, neki od njih više nisu među nama, ali momenti koje sam s njima doživela su nešto što ću pamtiti celog života. Nikog ne bih mogla posebno da izdvojim. Tada sam bila dete, a svako od njih je, pored moje porodice, imao ulogu u mom vaspitanju. Moj filmski tata Srđan Dragojević mi je dao priliku da probijem led i da shvatim šta je snimanje, da kroz to zavolim ovaj posao i ostanem do danas u njemu. Fenomenalne momente sam imala s Vesnom Trivalić i Žikom Todorovićem, Zoranom Cvijanovićem, Urošem Đurićem... Oni su se nekad na snimanju ponašali uobičajeno i snimali svoje scene, a ja sam ih kao dete posmatrala sa strane i kao sunđer upijala kako se spremaju za scenu , kako ponavljaju tekst, kakav odnos imaju kada ulaze u kadar, kako odlaze sa snimanja… Kupila sam od njih sve što je najbolje i trudila se da primenim. „Ljubav, navika, panika“ je serija koju ja i danas volim da pogledam, a tip sam koji ne voli sebe da gleda na televiziji. Nikola Simić je neko zbog koga sam zavolela pesmu „Mirka, ljubavi jedina moja ti“, kao mala sam uvek bežala od te pesme i ljutila se kad mi je neko peva. Ali način na koji je on to radio naterao mi je da je zavolim. Kad god bi mi sreo, počinjao bi da peva te stihove. Seki (Sablić, prim. nov.) i danas čestitam svaki rođendan, od nje sam naučila svašta. Ljubiša Samardžić i njegova žena Mira su ljudi s kojima sam proslavila 18. rođendan, od kojih sam naučila dosta... Nikoga ne bih mogla da izdvojim, svako od njih mi je pomogao da odrastem, da naučim kako da budem profesionalac, da se dobra uloga pravi zahvaljujući i talentu, i komunikaciji s kompletnim timom, zahvaljujući maskerima, kostimografima, rasveti, toncu… I danas kad radim novu seriju obradujem se kad vidim neke od tih ljudi i odem punog srca kući.

 


Kako izgleda vaš jedan dan u Nikoziji, a kako Beogradu?

 

Kad smo u Nikoziji, naš dan izgleda slično kao u Beogradu. Ja sam uglavnom s decom i trudim se da zadovoljim njihove potrebe. U Nikoziji je lepo vreme većim delom godine, a tada, naravno, imate i više mogućnosti. Ide se u prodavnicu, kuva se ručak, čisti se kuća, ide se u školu…


Jesu li se mališani privikli na život na Kipru?

 

Tamo se živi najnormalnije, kao u Beogradu, ali tamo smo da bismo podržali tatu, da bismo bili uz tatu i upoznali neku novu sredinu. Moja deca su se rodila u Francuskoj, ali znaju da im je baza Beograd i kad god treba nešto bitno da završimo i proslavimo, to će biti u Beogradu. Meni je jako bitno da deca znaju da nam je bazna sredina Srbija i Beograd. Deca super reaguju i te životne promene koje imamo zbog selidbi su prednost jer mislim da će u životu biti hrabriji i samostalniji.

Uspevaš li da izdvojiš vreme za sebe i svoja interesovanja?

 

Mislim da je to jako bitno i da žena, koliko god da je posvećena porodici, ne sme da zanemari sebe. Ako je njoj dobro u njenoj koži i ako je ona srećna i zadovoljna, porodica će mnogo bolje funkcionisati i svi će oko nje biti srećni. Ja uvek nađem vremena ― nekad je to naušrtb sna, nekad je to nauštrb nečeg drugog ― ali trudim se da uradim stvari koje su u mom mikrosvetu i koje me usrećuju. Dok smo na Kipru i kad su deca u školi, ja odem u svoj kutak koji mi prija, ponesem knjigu i u tih sat-dva, čitam, popijem kafu, napunim se toplotom i to me usreći za naredna dva, tri dana. U Beogradu kad imam vremena za sebe odem da treniram jer to je bitno i za održavanje unutrašnjeg zdravlja, odem na drugi kraj grada se ispričam s prijateljicom, da kažemo jedna drugoj lepe i manje lepe stvari koje nam se dešavaju u životima… To me ispuni pozitivnom energijom da imam volje i elana za sve. Svaka žena treba da nađe ono što nju ispunjava i priušti to sebi kad god može.

 

foto: Damir Dervišagić

Mediji te često zapitkuju kada ćete se Vujadin i ti venčati. Koliko ti je zapravo važan sam čin venčanja?

 

Dosta često me pitaju o venčanju. Naravno, meni to pitanje apsolutno ne smeta, ali se često šalim da nije uspeo intervju ako ga ne postave. Vujadin i ja smo iz porodica koje idu na venčanja i vole venčanja i, uopšte, ta srpska tradicija s venčanjima je nešto što nam prija. Dugo sam se bavila folklorom i čak i danas kad moje KUD ima neki veliki koncert odem kao veteran da odigram koju tačku. Snimala sam za RTS skoro i serijal „Svadba moga kraja“, gde sam učestvovala u snimanju srpskih svadbi i upoznala različite običaje. Naravno da će jednog dana biti venčanja, s tim što smo mi mladi počeli da se zabavljamo, a jako brzo da su deca došla na red. Trudnoće su mi bile vezane, a ja nisam želela da u tim momentima razmišljam mogu li da stojim, da li sam se preforsirala. Nisam želela da imam tenziju tokom trudnoća u vezi s organizacijom venčanja, a što više čekamo to se broj gostiju povećava, što smanjuje broj mesta gde bismo mogli da napravimo svadbu.

 

Maštaš li o venčanici?

 

Što sam starija, ukus mi se sve više manje. Kad sam bila mlađa, dopadao mi se izgled princeze, sad shvatam da je jednostavnost i umerenost možda najbolja i najlepša i meni najbolje pristaje.

 

foto: Damir Dervišagić

Tvoja izjava da žena treba da zna kada da ćuti privukla je mnogo pažnje javnosti. Kako danas, kad se prašina slegla, gledaš na odjek koji je imala?

 

Ne bih preterano komentarisala zato što nisam neko ko uopšte voli da u medijima bude na takav način. U medijima želim da budem prvenstveno zbog mog posla. Iako sam svesna da je nemoguće da se ne dotaknemo nekog aspekta privatnog života, trudim da o njemu pričam što manje. Privatan život i porodičan život treba da ostanu privatan i porodičan. Neke osnovne stvari treba podeliti, a to je moje viđenje i ništa protiv nemam ako neko drugačije funkcioniše. Velika je Zemlja planeta i naravno da treba svi da budemo različiti i da svako treba da živi kako smatra da treba. Moje izjava u tom trenutku nije potekla iz namere da se 3-4 dana kasnije pojavljujem u novinama niti da komentarišem da li je neko mene prokomentarisao. Rekla sam samo da bih volela da moja ćerka u životu uvek bude srećna i zadovoljna i, koliko god je moguće, dobije ono što želi i što je ispunjava, kao i da to uradi uvek na najmudriji način. Nekada je ― barem po mom mišljenju ― mudar način znati kada sačekati i kada možda izbrojiti do 10, pa tek onda reći nešto. To sam rekla u tom kontekstu, nisam zalazila u detalje jer intervju niti je išao u tom smeru niti ja u intervjuima preterano pričam o tome. Ipak, mediju su to preneli na taj način, izdvojila se samo rečenica „Žena treba da zna kada da ćuti“. Opet kažem ― nisam to rekla za neke drastične slučajeve ili nenormalne okolnosti, već u nekim zdravim odnosima koji se svima dešavaju svaki dan, bez razmišljanja o prevari, nasilju, agresiji, a mediji su se bavili time da li je to bilo vezano za to. Meni čak to nije ni palo na pamet jer, Bogu hvala, nisam imala ekstremne situacije u životu.

 

Koje životno iskustvo je na tebe ostavilo najveći trag?

 

Mislim da mnoge stvari tek treba da naučim u životu i da će mi se desiti mnoge lepe i manje lepe životne stvari. Ono kroz šta najviše učim i što mi je najviše promenilo život su porođaji i rođenje moje dece. U tom trenutku sam prestala da budem sama, više se nisam bavila samo sobom i svojim potrebama. Uvek morate da razmišljate kad, kako, šta, gde s njima, pa tek onda o sebi. Još treba da učim, još treba mnogo toga da mi se desi, ali ono iz čega ću najviše toga doživeti i naučiti i zbog čega će mi poći suze radosnice su moja deca. Oni su moja tri najveća projekta i moje najveće životne uloge koje se nadam da ću odraditi što bolje.

 

Imaš jedno od onih obično-neobičnih imena. Nikad nisi ispričala kako si ga dobila.

 

Kad sam bila mlađa, naravno da ga nisam volela jer su me deca zadirkivala i bilo im je čudno. To ime mi je pomoglo da kao devojčica odmah naučim slovo R, koje ume da bude problem deci, jer je neko mislio da se zovem Milka pa sam ja to ispravljala. Pomenula sam već da su me zadirkivali pesmom „Mirka, ljubavi jedina moja ti“, koju sada volim zahvaljujući Nikoli Simiću i njegovom pevanju kad god bi me video na snimanju. U mojoj najužnoj porodici, svima imena počinju na M, tako da nas troje imamo miks tih imena ― mama je Mirjana, ali je svi zovu Mira, tata Mirko, a ja sam Mirka. Jako sam danas srećna i zahvalna roditeljima jer se tako zovem, ovo ime svakome lako ostane u ušima i možda mi je ono čak i u poslu doprinelo da me dobro zapamte.

O čemu maštaš?

 

Maštam o tome da budem srećna, a ako sam srećna to znači da su svi ljudi oko mene u redu, da smo svi povezani, da je svako na svom mestu i da nikome ništa ne fali. Maštam o tome da sve što sebi želim iskreno, u dubini duše, i što mi u nekim trenucima fali, bude ostvareno, da mi se ispuni. Kad dobijem novu ulogu, maštam kako da moja mašta od nje napravi nešto, da taj lik oživi, da se snimi najbolje što može. Maštam i maštaću kroz ceo život jer upravo kroz maštanje i maštu koju se rodila kad smo bili deca možemo da ostvarimo životne ciljeve i stalno pomeramo granice toga šta treba i kako treba uraditi u životu, i da hrabro koračamo ka tim ciljevima.

 

 

Pratite Glossy na VIBERU:
http://chats.viber.com/storyserbia
Inicijalizacija u toku...