icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

glossy intervju

„VAN SETA SVI SMO OBIČNI LJUDI, NIKO NIJE NEDODIRLJIVA ZVEZDA“: Strahinja iz „Igre sudbine“ iskreno o PRIVATNOSTI

Podeli:

Svoju intimu ne voli da deli na društvenim mrežama, ali je pojedine detalje ipak rešio da otkrije javnosti.

foto: Instagram
foto: Instagram

Jedini srpski glumac koji je glumio u svetskoj seriji „Igra prestola“, Ammar Mešić (29), a koga imamo priliku trenutno da pratimo u domaćoj seriji „Igra sudbine“ kao Strahinju, pre nekoliko nedelja preležao je Covid-19, a u intervjuu za Glossy osvrnuo se na trenutu aktuelnu pandemiju, koja kako tvrdi ima veze sa kolektivnom svešću našeg društva, priča o danima koje je proveo u izolaciji, navodi da mu je najviše bilo važno što je znao da ima porodicu i prijatelje na koje uvek može da se osloni, otkriva zbog čega su Strahinja i on imali sve šanse da ne uspeju u životu kao ljudi, te sa uživanjem priča kako najviše voli da do zore u parku, uz muziku i drage ljude provodi noći.

 

Ammar tvrdi da ne želi da ga prepoznaju zbog „raznoraznih afera“ i da mu prija samo kada publika prepoznaje njegov marljivi rad i posvećenost, priznaje da mu ne pada teško da se “brani“ od obožavateljki i otkriva šta ga obara sa nogu kod lepšeg pola, ko mu je u životu doneo veliku radost i čije odrastanje prati od prvog dana, te kaže kako bi uskoro voleo da se ostvari u ulozi roditelja.


 

Čemu Vas je doba korone naučilo?

 

Ovaj virus sve nas je naučio da život može da se preokrene u trenu, bez naše volje i našeg uticaja. Uljuljkani u veri da je čovek jači od svega, da živimo u doba kada tehnologija može mnogo toga da reši i da nam olakša život, svi smo nekako zaboravili da je prirodu ponekad teško pobediti. Pogledajte kako izgleda beogradska Infektivna klinika, kako nam izgledaju infektivna odeljenja u bolnicama. Nema to veze sa ovom ili nekom drugom vlašću, to ima veze sa kolektivnom svešću celog našeg društva. Ne samo našeg, u siromašnoj Srbiji. Tako je očigledno u većem delu sveta. Mislili smo da nam sve to nikad više neće zatrebati. Zarazne bolesti za veći deo čovečanstva bile su stvar prošlosti, a siromašne zemlje Afrike u kojima se stalno bore sa raznim zarazama i nemaštinom, svima su nam delovale kao deo nekog drugog i dalekog sveta. A onda nam je jedan virus, u samo nekoliko meseci, a izgledalo je kao da je preko noći, potpuno promenio život. Nadam se da smo savladali lekciju – da ne smemo da zaboravimo na to da smo deo jednog ekosistema u kojem postoje pretnje, u kojem i dalje postoje predatori i žrtve. Naučio sam ipak i to da čovek može mnogo toga da preživi, čak i stvari za koje je verovao da nikad neće ni doživeti. Da je u takvim situacijama važno da u društvu postoji sistem, a da je još važnije da ima ljude na koje može da se osloni – pre svega porodicu i prijatelje.

 

Kako je teklo snimanje serije pre korone, a kako teče sada? Ima li razlike?

 

Promenilo se sve, pa je sada drugačiji i rad na seriji. Mnogo smo oprezniji, mnogo pažljiviji. Ali svi mi smo jedna velika porodica, pa sada još više čuvamo jedni druge. Družimo se pod maskama, držimo distancu, ali ta distanca je samo fizička. Rastojanje od dva metra nije smanjilo našu ljudsku i prijateljsku bliskost. I verujem da je ta iskrenost ono što gledaoci prepoznaju. Kažu neki da je ovo laka forma, ima onih koji će osporavati i naša glumačka postignuća, ali entuzijazam, ljubav i posvećenost je ono što gledaoci ne mogu da ne primete. Rejtinzi su samo potvrda toga.

 

Nekoliko Vaših kolega sa seta je preležalo ovu pošast. Da li ste se uplašili za sebe i svoje zdravlje?

 

Svi mi deo smo društva u kojem živimo, niko od nas nije izolovan od svakodnevice i zaista verujem da smo van seta „obični ljudi“. Niko od nas nema ambiciju da bude nedodirljiva zvezda, vozimo se gradskim prevozom, krećemo se gradom, nikad ne odbijamo kontakt sa onima koji bi nešto da nas pitaju, pohvale ili kritikuju. Bilo je više nas koji smo preležali ovu zarazu, ja sam jedan od njih. Srećom, prošlo je lako. Srećom, imao sam oko sebe prijatelje iz serije i one koje ne znate sa ekrana, koji su sve vreme bili uz mene. Bio sam u izolaciji, ali znao sam u svakom trenutku da nisam sam.

 

Lik Strahinje je svima zanimljiv i poseban. Kako ste ga Vi doživeli?

 

Maestralni Žarko Jokanović, naš scenarista, detaljno je razradio i gradio svaki naš lik. Na nama je bilo da osetimo srž svakog karaktera, da se sa njim saživimo da ga gradimo i nadograđujemo. Strahinja je vrlo specifičan, slojevit. Setite se Strahinje sa početka, sitnog prevaranta i kleptomana, čoveka koji živi na margini društva i igra po ivici mogućnosti da bude odbačen od svih. Verujem da je bilo teško voleti ga na početku. Ali onda se polako otkrivao i njegov unutrašnji svet, pojavio se jedan ogoljeni Strahinja, sa svim svojim manama, slabostima, ali i sa vrlinama. Strahinja bogatog unutrašnjeg života, emotivan, ponekad krhak, čovek od krvi i mesa koji oko sebe uglavnom širi pozitivnu energiju, dok u sebi često krije snažnu tugu i patos. Biće tek novih slojeva koje će gledaoci otkrivati, a meni je svaki novi snimajući dan uzbudljiva prilika da u sebi pronađem još neku nijansu njegove duše.

 

Strahinja i Ammar – koliko i po čemu se razlikujete?

 

Nije ovo lako pitanje. Izdvojio bih jednu osobinu – a to je borbenost. Obojica smo imali sve šanse da ne uspemo kao ljudi. Obojici je život postavljao visoke prepreke i obojica smo uvek nalazili snagu da ne odustanemo, da nastavimo da se borimo. I zaista verujem, ma koliko to neskromno zvučalo, da smo dobri ljudi. Ličimo i fizički, obojica imamo dane kad smo svom izgledu posvećeni, kad se trudimo da se dopadnemo, ali i one dane kada znamo koliko je fizički izgled efemeran i koliko je važnije da gradimo sebe iznutra i da ljudi koje volimo to prepoznaju. Razlike? Ne znam, češće sam tražio sličnosti. Strahinja bi zbog egzistencije nešto i ukrao, ja to ne bih mogao. Kad je bilo teško, kad je moja egzistencija bila upitna, uvek bih se oslonio na prijatelje koje nikad ne bih izdao.

 

Šta se tačno promenilo u Vašem životu od kako ste „upoznali“ Strahinju?

 

Te promene su nekako površne i pojavne. Da, više ne mogu tako lako da izađem u grad i sedim mirno sa prijateljima. Ne mogu da budem anoniman. Jer uvek je tu neko ko me prepozna. Nekad je to jasno prepoznavanje, nekad su to ljudi koji otvoreno priđu, kažu da me znaju, nešto pohvale ili pokude, fotografišemo se. Nekad su tamo samo pogledi „odakle znam ovog tipa“. Ali gotovo uvek je to vrlo pristojno, uz „izvini“ i „hvala“. To mi naravno ne smeta, svestan sam da je to deo posla koji radim. Ali, suštinski se stvari nisu promenile, živim u istom stanu, imam iste prijatelje, i dalje uživam u sređivanju kuće, kuvanju, druženju, sedenju do zore u parku uz muziku i drage ljude.

 

Mladi ste, a uz to poznati sa statusom „solo“. Da li vam je teško da se „odbranite“ od raznih obožavateljki?

 

Svestan sam da ljudi koje „poznajemo“ sa televizije imaju ograničeno pravo na privatnost. A ipak, verujem da neke granice moraju da postoje i da te granice određuje elementarna ljudska pristojnost. Ima onih javnih ličnosti koje svoj život u potpunosti dele sa javnošću, ima i ljudi koji žele da znaju sve o životu javnih ličnosti. Nisam jedan od tih, ne želim da me prepoznaju zbog raznoraznih afera, prija mi samo kada publika prepoznaje moj marljivi rad i posvećenost. Čini mi se da je većina ljudi pristojna, da poštuje tu želju i pravo javnih ličnosti da deo privatnosti zadrži za sebe. Zato mi nije teško da se odbranim, jer „napadi“ su izuzetno retki.

 

Ammar Mešić
foto: Instagram

Koje su negativne strane popularnosti?

 

Opet, verujem da je sve do granica koje sami postavite i da u Srbiji uglavnom žive pristojni ljudi koji te granice neće prelaziti. Oni drugi su retki i ne primećujem ih. Ponekad je samo potrebno malo više energije i snage da osmehom odgovorite na svaki osmeh, ali na kraju dana ta energija koju dobijemo od publike koja nas sreće na ulici ono je što nam daje podstrek da budemo bolji. Jer na setu, tu su samo kolege i kamere, a ja verujem da je važno da održimo kontakt sa publikom. U pozorištu je ta publika tu, odmah iza scenske rampe, čujete njihov žamor, smeh i aplauze. Kad igrate na televiziji, tu publiku iz sale zamenjuju oni koje sretnete ili oni koji pišu na društvenim mrežama koje su takođe u velikoj meri promenile mogućnosti glumaca da dobiju povratnu informaciju od publike.

 

Na koje stvari padate u ljubavi?

 

Tu je negde granica privatosti, stvari koje ne bih da podelim. Ali uvek padam na iskrenost.

 

Koliko ste vezani za rodno Prijepolje?

 

Ta veza je jaka, neraskidiva. Volim svoje Prijepolje, grad pored puta, grad u kojem je zaista važno kakav si čovek, nego koje si vere ili nacije. Grad u kojem je veći deo moje porodice i grad u kojem su mnogi ljudi koji su mi pomogli da odrastem.

 

Šta Vam je donela uloga u najpopularnijoj svetskoj seriji „Igra prestola“?

 

Igra prestola došla je u pravi čas, u trenutku kada sam počeo da gubim nadu da ću dobiti šansu da se ostvarim kao glumac. A meni je gluma jedini način na koji umem da se izrazim, jedina umetnost koja me ispunjava, jedino što sam ikada želeo da radim. Nije to pitanje nečeg materijalnog, bio sam spreman da radim razne poslove da bih preživeo, ali mi se činilo da mi izmiču šanse da se ostvarim u tom jedinom pozivu koji mi je drag. To nije bila velika uloga, ali vratila mi je veru u to da je moguće dobiti šansu bez veza ili pripadanja nekakvim klanovima. Igra sudbine je to potvrdila.

 

Vrlo ste vezani za sestrića Isaka, često mnogi misle da Vam je čak i sin. Da li možete da nam opišete tu ljubav?

 

Nisam siguran da to umem da opišem. Nisam siguran da se ljubav inače rečima može opisati. Eto, to je deo privatnosti koji delim na društvenim mrežama, to je ljubav koju ne mogu da sakrijem. Isak je u naše živote doneo veliku radost, on je nekako prva beba čije odrastanje pratim od prvog dana, dete koje raste pred mojim očima i u mom zagrljaju. Volim decu inače, pa je i ta ljubav bila logična i svaki slobodan trenutak pokušavam da provedem sa njim, da budem deo njegovog odrastanja, njegovih sećanja iz detinjstva, da ne propustim nijedan trenutak njegovog pretvaranja u velikog dečaka.

 

Da li biste voleli uskoro da se ostvarite u ulozi oca, kao Vaš kolega Stevan Piale?

 

Gledam koliko Steva uživa u roditeljstvu, a svi moji prijatelji znaju koliko sam rešen da se ostvarim u ulozi roditelja. I ne znam da kažem da li će se to dogoditi uskoro ili malo kasnije, treba sačekati da se to jednostavno desi, ali znam da će se desiti.

 

Koji su Vam planovi do kraja godine?

 

Nije nam ostalo mnogo. Iza mene je uzbudljiva godina u kojoj mi se dogodio zaista veliki napredak u karijeri, ali i godina koja nas je sve dobro uzdrmala i naterala da se zamislimo. Voleo bih da u sledeću prenesem sve ono dobro iz ove, ali i da sve ono loše što pre prevaziđemo, naučimo samo važne lekcije izaboravimo ono što je bilo baš loše. Želim nam svima jednu bolju godinu!


 

 

Inicijalizacija u toku...