icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

Nataša Ninković: Ponekad me ubija moj temperament

Podeli:

O tome šta se u njoj promenilo po povratku sa dalekog puta i navelo da više ne krije svoj pravi karakter, o trencima koje ne deli sa suprugom, ali i o tome zašto je u njoj utihnula želja da dobije još dece, sasvim lično govori glumica Nataša Ninković
Nataša Ninković, Foto: Luka Šarac
Nataša Ninković, Foto: Luka Šarac

Kada je počela, godina koja je na izmaku glumici Nataši Ninković (40) najavljivala je dva jubileja: četiri decenije života i petnaest godina braka. Ipak, sada dok broji njene poslednje dane, ova harizmatična umetnica beleži snažne utiske čiji su uzročnici neki sasvim drugačiji povodi. Jedan iznenadan put na drugi kraj sveta otrgnuo ju je iz svakodnevice u kojoj se spremala za reakciju publike na svoj minuli rad tokom poslednjih meseci. I ne samo da je komentare koji joj znače slušala u telefonskim razgovorima dok je osamnaest dana živela u Australiji, već se odvojena od supruga Nenada Šarenca i blizanaca Luke i Matije (11), obuzdavajući blagu patnju što je daleko od njih, trudila da nađe neki svoj mir koji je nekako slučajno, negde među brojnim obavezama zaturila. I nestrpljivo je priželjkivala nedeljno okupljanje svojih najmilijih...

Story: Taman kada se nedeljom uveče završi emitovanje serija Jagodići i Folk kojima ste dali svoj doprinos, počne šou-program Ja imam talenat u kojem ste član žirija. Volite li nedelju i gledate li tada televiziju?

- Volim taj dan. Prija mi mirnoća nedelje, kućna ušuškanost i nedeljni porodični ručak. Možda je to znak zrelosti, da ne kažem starosti... Mada, to veče je veoma često rezervisano i za predstavu u Narodnom pozorištu. Nekada mi je teško padala ta obaveza, ali s obzirom na to da trenutno samo što ne iskačem iz konzerve nedeljom uveče, prija mi da odem u pozorište, a kasnije čitam SMS poruke sa utiscima onih koji su gledali televiziju. Dan, dva kasnije odgledam emitovane epizode u miru i samoći. Moram da naglasim kako sam ta dva ili tri sata programa koji se emituje nedeljom uveče snimala u periodu od godinu i po dana. Sticajem okolnosti sve se prikazuje u istom trenutku i iste večeri. I ne mogu da kažem kako mi to prija. Oduvek sam se trudila da imam meru i doziram svoje pojavljivanje, ali mi glumci ne možemo da utičemo na to kada će se nešto prikazivati. Naš uništitelj zove se rejting, taj moćni rejting od kojeg mi umetnici nemamo baš ništa!

Story: U poznu jesen, kada je vaš rad serviran na TV ekrane, vi ste se iznenada uputili na drugi kraj planete...

- Iznenada je stigao poziv od Filmskog festivala srpskog filma koji se održava po celoj Australiji. Svake godine dolazi im po jedan gost iz Srbije, najčešće neki reditelj, a ovoga puta želeli su da to budem ja. Iako sam prvo odbila misleći kako je mnogo osamnaest dana odsustva od kuće, a onda me je samo jedna rečenica mojih ukućana: Ne možeš uvek da odbijaš i govoriš ne. Moraš nekad nešto i da prihvatiš da bi ti se opet nešto ponudilo, otvorilo... zamislila i usledio je potvrdan odgovor. Pogodila me je verovatno istina o mom konformističkom stavu da će uvek sve biti tu i čekati na mene, a neće. Uradila sam pravu stvar.

Story: U vreme vašeg odsustva, premijerno je prikazan film Smrt čoveka na Balkanu kojoj su prisustvovali vaš suprug i sinovi. Šta su vam rekli kada ste stigli s puta?

- Bili su oduševljeni sva trojica, kao i moja mama. Na dan premijere bila sam u Adelajdu. Ustala sam rano i otišla u šetnju pored okeana, kada su počele da mi stižu SMS poruke. Bilo mi je neobično i pomalo žao što nisam u Beogradu, ali zagledana u suncem okupan okean na 28 stepeni, pomislila sam: Ipak je lepo što sam ovde!


Story: Jeste li koristili te trenutke da se osamite i pobegnete od realnosti?

- Još slažem utiske. Videla sam novu zemlju i kontinent, upoznala različite sudbine nekih drugačijih životnih puteva... Nisam mogla da ostanem ravnodušna na ljubav svojih domaćina. Srela sam mnogo divnih ljudi, a sa gospođom Smiljkom ostala sam i u kontaktu. Često se ujutro dok pijem kafu obradujem njenom novom mejlu. Inače, ona je u Adelajd otišla zbog dece, ali Beograd izuzetno voli. Pamtim kako je, dok se prisećala svoje poslednje posete našem glavnom gradu, ponovila ono što je tada pomislila: Bože, koliko prozora, a nijedan nije moj. U Pertu su me vodili na najlepše groblje koje podseća na nekakav divan park. Znam da zvuči strašno, ali shvatila sam da to mesto ne mora da bude tužno i ružno, već jedan raj u kojem ljudi šetaju, sede na klupama, a kenguri okolo skakuću...

Story: Kako ste podneli odsustvo od kuće i razdvojenost od dece?

- To mi je veoma teško palo, pogotovo poslednjih pet, šest dana. Toliko teško da sam bukvalno osećala fizički bol. Taj osećaj je individualan i ne mislim da sam zbog njega veća majka od onih koje ga ne osete, ali zbog toga ne znam kada ću se sledeći put usuditi da otputujem na toliko dugo vremena. S druge strane, ovaj put me je podsetio na neke lepe stvari. U Australiji nema stresa, tamo se ljudi raduju zalasku sunca, a recimo u Pertu tačno znaju njegovu putanju: kada zađe za oblak ili ponovo izađe... Svako veče uživaju u tom prizoru, baš kao što ih relaksira jutarnje plivanje u okeanu koji nije uvek topao. Videla sam koliko čovek može da bude pun pozitivne energije dok se raduje običnom danu. Ja sam to zaboravila.

Story: Kada ste poslednji put gledali zalazak sunca?

- Ne mogu da kažem kako to ne radim, ali na putovanjima. To nije moja svakodnevica. Boraveći u Australiji pitala sam se gde ja zapravo živim i čemu sva ova frka.

Story: Hoćete li nešto menjati u svom životu?

- Iako se još negde u meni raspoređuju utisci, znam da je radikalna promena nemoguća.

Story: Jeste li po povratku kući osetili da ste ipak ovde na pravom mestu?

-  Ne osećam da sam na pravom mestu. Na pravom putu jesam, ali ne i na pravom mestu, pogotovo kad mislim o budućnosti svoje dece. Nisam pesimista, ali što sam starija, sve češće se pitam jesam li bila sebična i zato ostala ovde. Kad se vratim kući s puta, više ne pomislim kao nekada: To je to. Nekada sam bila izričita po pitanju promene adrese, ali sada... Ne znam koliko bih volela da moja deca ovde grade svoju budućnost.

Story: Ako biste i otišli zbog dece, da li biste lako napustili karijeru?

- Naravno, na karijeru ne bih mislila. Kao glumici nedostajalo bi mi da obavljam svoj posao jer ga radim iz unutrašnje potrebe.

Story: Šta vam, inače, sinovi i suprug kažu kada odgledaju neku vašu novu rolu. Jesu li to možda trenuci u kojima su najponosniji na vas?

- Mislim da im je drago. A da li su ponosni? I to su ponekad, pretpostavljam. Ma sigurna sam da jesu, samo što to ne govore.

Story: U seriji Folk igrate majku koja pošto-poto želi da ostvari svoje snove kroz ćerku. Jeste li ikada svoje sinove navodili da nešto postignu zato što je to vaša ambicija?

- Svakodnevno gledamo ambiciozne roditelje na teniskim i košarkaškim terenima za koje to nije samo sport, već viza za budućnost, pare, slavu.. Ljubina je dijametralno različita od mene, ali bilo mi je lako da je dočaram. Volim dijalekat, uživam u njemu i kada ga savladam, sve mi se njegove nijanse otvaraju. Gubim stid i postajem smelija. Razumela sam je, ali je ne opravdavam. Međutim, moram da kažem da ako to isforsirano dete uspe, onda bi svi tim istim roditeljima čestitali i tapšali ih po ramenu... Prestali bi da posmatraju njihovu ambiciju kao tužnu i bolesnu. To je ta dvoličnost i površnost našeg karaktera. Ja tražim od svojih sinova neke stvari za koje mislim da su neophodne za njihovo dobro. Moje ambicije se odnose na obrazovanje. To smatram svojom obavezom, a šta će oni posle uraditi, to je na njima. Sport je obavezan, ali samo kao rekreacija i ništa više od toga.

Story: Uoči nove sezone serije Jagodići, rekli ste da u njoj igrate jednu vrlo neobičnu ženu. Ima li draži u tome kada vas glumački zadatak navede da se vratite nekoliko decenija u prošlost?

- Epoha je kao stvorena za mene. Odgovara mom karakteru, crtama lica, građi, kostimi su uvek prelepi, romantični... Lik Borjane bio mi je dosta neuhvatljiv i težak. Nisam znala kako ni odakle da počnem, a onda sam se oslonila na intuiciju, što su podržali reditelj Miroslava Lekić i producent Dejan Lutkić. Imali smo veoma lepu saradnju i mislim da smo napravili dobar posao.

Story: Volite li, inače, da se vraćate u prošlost, preispitujete svoje postupke...?

- Ne volim vraćanja u prošlost, preispitivanja su česta, ali u odnosu na sadašnji trenutak ili budući kojem uvek dajem prednost. Prošlost je dobro poznavati, ali ne smemo se vraćati u nju.

Story: Živite li za trenutak ili pažljivo osmišljavate budućnost?

- Nekada je više bilo za trenutak, ovaj sada, jedan jedini... Mislim  da znam da uživam u trenutku, da sam često svesna tog sada, ali svest o budućnosti i te kako je prisutna.

Story: Kada biste se vi takmičili u emisiji Ja imam talenat, koji biste svoj dar pokazali?

- Ne bih se prijavila jer ne znam sa čim bih se predstavila i da li bih imala hrabrosti! (Smeh)

Story: Šta vam je prvo palo na pamet kada su vam ponudili da budete član žirija u tom takmičenju?

- Prvi put sam odbila poziv smatrajući da ja nisam za to. Osećala sam strah da na nepoznatom terenu ocenjujem i sudim... Dve, tri godine kasnije, kada su ponovili poziv, nisam imala dilemu. Znala sam da ću biti svoja i dobronamerna. Pa ne treba izgubiti iz vida koliko je hrabrosti potrebno da izađeš na scenu pred milionskim gledalištem i pokažeš ono što znaš ili ne znaš, ali da ipak izađeš!

Story: Jedna devojčica je posle nastupa rekla kako joj je bitno šta Nataša misli. Možda i zbog toga što vaš izraz lica, dok posmatrate takmičare, otkriva neku staloženost, čime vi nesvesno pokazujete Natašu koju ste godinama krili od nas.

- Kada sam odgledala prvu emisiju, zaledila sam se. To sam ja, nije to nikakva uloga! Onda sam se upitala zašto sam toliko lična i u trenutku nisam znala da je to dobro ili loše. Do tada sam svako svoje pojavljivanje kontrolisala, a ovde sam prvi put videla sebe onakvom kakva sam kod kuće, sa prijateljima... Možda je i bilo vreme da pokažem svoje pravo lice. Sećam se, kada su me nedavno zvali iz jedne agencije da vodim neki drugi šou-program, odbila sam uz obrazloženje da nisam navikla na to, ali i da takva forma veoma troši lice. Prijateljica me je pitala koliko imam godina i za koga čuvam svoje lice. Ostala sam bez teksta i zaista se zapitala za koga ga čuvam?!

Story: Dakle, tačno je da vaš temperament nešto lagano obuzdava?

- Možda i jeste... Ne znam kako. Ima situacija u kojima planem i trenutaka u kojima me ubija moj temperament. A onda naiđu momenti kada me pitaju jesam li ja uvek tako smirena i puna razumevanja, kao u serijalu Ja imam talenat... Ja jesam puna razumevanja i tolerantna, ali sam isto tako i isključiva. Ako me pogodiš tamo gde ne treba, odlazi sva moja smirenost.

Story: Osećate li da ste u životnoj dobi kada možete i dajete svoj maksimum u svakom smislu?

- Pa recimo da mi je dobro u ovim godinama. O maksimumu ne razmišljam, mislim da mogu još i da mogu bolje!

Story: Imate li neki kompleks ili sebe bar delom doživljavate kao poželjnu, lepu, harizmatičnu...

- Mislim da nemam komplekse. Svesna sam sebe, znam gde sam jaka, svesna gde sam slaba ili loša, šta mogu da popravim, a šta je teško popravljivo! Tako nekako. Trudim se! (Smeh)

Story: Jeste li veću tremu osećali uoči tridesetog ili četrdesetog rođendana?

- Inače ne volim dan svog rođendana. Usred leta je i nikada nisam u Beogradu, kao ni moji prijatelji. Mnogo sam osetljiva i tog dana puna sam očekivanja i iščekivanja kako će on proći. Kada sam punila četrdesetu, bila sam izuzetno uzbuđena, ali uspela sam da okupim dvadesetak dragih ljudi i osećala sam se predivno. Možda mi je to bio najlepši rođendan. Htela sam da obeležim četrdesetu jer verujem u početke i uvek se trudim da na rođendan, kao i na Božić, mislim pozitivno, počnem nešto da radim, kupim neku lepu stvar... Ali, nisam opterećena godinama, najnormalnije ih prihvatam. One idu, a deca mi rastu...

Story: Koliko danas kada su vam sinovi na pragu tinejdžerskog doba, sve četvoro razgovarate kao pravi odrasli ljudi?

- O mnogim temama da, ali ne o svim. I uživam u tome. Luka i Matija su u periodu kad nisu ni odrasli, ali ni mali, pa me njihov disbalans između onoga što misle i onoga što mogu da vide često razneži, ali i nasmeje, samo što ne smem da pokažem kako mi je to smešno. Divno je kad pričamo i dok ih posmatram. Još su ti razgovori duhoviti i nadam se da neće brzo doći faza kada više neće biti duhoviti, nego će nam se kosa dizati na glavi. (Smeh)

Story: Glumica Monika Beluči rodila je u 45. godini, što ide u prilog činjenici da se starosna granica rađanja se sve više pomera. Osećate li potrebu za novim izazovom materinstva?

- Nekada sam je imala, sad je više nemam. Ako se desi, super, ako ne, nikom ništa.

Story: Da li je muž glava porodice, najbolji drug ili bukvalno srodna duša?

- Teško je staviti sve u jednu reč. Trebalo bi da bude srodna duša i najbolji drug, ali nije uvek tako. Postoje stvari koje možeš reći samo drugarici, a neke samo partneru... Kako kad osetiš. Svako ima svoje mesto. Ne volim da formulišem odnose jer ako ih formulišem, onda ih pojednostavim. Kad im dajem imena, kao da im oduzimam nešto...

Story: Čime se ljubav hrani?

- Ne znam!

Story: Kako ste obeležili deceniju i po braka?

- Prvi put nismo slavili godišnjicu. Nekako se tako desilo, ali i ne volim ta slavlja. Ne znače mi ništa.

Story: Da li je opterećujuća ljubomora prema drugim ženama ili ona u braku?

- Ljubomora nema ni muški, a ni ženski oblik. Jednako je prisutna i kod jednih i kod drugih, javlja se i kod ljudi koji se vole, kao i kod onih koji se ne vole. Recimo da je to prirodno osećanje, ali je pitanje ličnosti i svesti šta s njom uraditi kada se pojavi, kako je hendlovati. Za to je potrebna snaga i svest, a često zbog odsustva ovih osobina, ona deluje jadno i nemoćno i može da ima katastrofalne posledice. Ako joj dopustiš da te vodi, počne da truje, sužava svest, izvlači ono najgore u čoveku i čini te suštinski nesigurnim.

Story: Kako se branite od udvarača?

- Nemam udvarače. Ne znam da li to ima veze s hrabrošću ili mi na čelu piše, kao što je rekao jedan moj kolega: Zauzeta! Pošto mi niko ne prilazi, nemam problem nikakav.

Story: Ili ih vi ne primećujete?

- Možda i to.

Jasmina Antonijević

 

Inicijalizacija u toku...