icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

Mirjana Bobić-Mojsilović : Velika sreća je zbir onih malih

Podeli:

Šta je to sreća i kako se do nje dolazi, koliko je uzrokovana novcem, a u kojoj meri ljubavlju i da li je pravilno raspoređena u teškim vremenima, objašnjava novinarka i književnica Mirjana Bobić-Mojsilović
Mirjana Bobić Mojilović, foto: Mila Mojsilović
Mirjana Bobić Mojilović, foto: Mila Mojsilović

Novinar, pisac i slikar Mirjana Bobić-Mojsilović (53) nije sklona odustajanju, već je sa problemima na ti. Jednom je pobednik, drugi put gubitnik, ali nikada žena bez stava. Zahvaljujući postignutim rezultatima, neki bi rekli da joj je sreća naklonjena, ali samo ona zna koliko joj je bilo teško. Kaže da kada ne zna šta će od sebe onda, po receptu svoje majke, opere prozore. Verovatno joj je vedar stav i pomogao da kao samohrana majka, pošto je samo godinu dana nakon porođaja ostala udovica, svoju ćerku Milu izvede na pravi put. Iza nje su brojne knjige i predstave, a u maju izlazi i nova zbirka kratkih priča koje je Mirjana prikupila na ovogodišnjem književnom konkursu Recepti za srećan život (Život je lep) koji je sama organizovala.

Story: Ponekad se stiče utisak da je sreća nedostupna za sve i nepravilno raspoređena, a pojedinci će istaći i kako je precenjena. Kako vi gledate na sreću?

- Ne slažem se sa tezom da je sreća dostupna samo odabranima. Upravo je suprotno, ona je dostupna svima, ali ljudi toga najčešće nisu svesni, možda i zbog toga što su dopustili da budu izmanipulisani medijima koji su promoteri konzumerizma – otvoreno je povezuju sa novcem, posedovanjem, predmetima i određenim stilom života. Srećni su oni koji ne rade ništa i imaju mnogo para koje besomučno troše. Ili, srećni su samo mladi, vitki ljudi ili devojke sa velikim grudima. Tako se projektuje jedan neprestani osećaj nedovoljnosti, a sreća se pre svega nalazi u nama, u našem talentu da prepoznamo ono što je lepo, plemenito, divno...

Story: Šta za vas predstavlja srećan život i šta mora biti ispunjeno da bi do njega došlo?

- Za mene je sreća, ukoliko je ničim izazvana, ako ste radosni iznutra jer je lep dan, kad nemate velike probleme ili uprkos lošem vremenu i nedostatku novca možete da čujete unutrašnjeg vrapca. To je uvek u vezi sa nečim nevidljivim.

Story: Mogu li loša vremena da unište dobra dela, dobre ljude i dobru sreću?

- Upravo zbog užasa koji je svuda oko nas, zbog dvadesetogodišnjeg osećanja da nismo srećni i kako nam nikada neće krenuti nabolje zato što svi pričaju o depresiji, napravila sam književni konkurs za kratku priču na temu Recepti za srećan život (Život je lep). Javilo se preko 600 ljudi iz Srbije i bivše SFRJ, ali i iz dijaspore. Znate šta je čudo, većina tih ljudi nema novac ili posao, mnogi nemaju ljubav, a pisali su o sreći, o malim stvarima, ljubavi, jednostavnosti, dobroti...  Moto konkursa je: Pisanjem protiv očaja. Jedna žena je počela svoju priču upravo tom rečenicom: Pišem iz očaja. Možda teška vremena inspirišu ljude da primete sreću i da tragaju za njom.

Story: Koliko sreće konkursi donose vama, a koliko ljudima koji šalju opise svog iskustva?

- Meni je divno kad pomislim da se tako stvaraju određene veze, nevidljivi krugovi koji se šire, da tako postajemo zajedno bolji, jedno tiho pametno pleme koje se opire mentalnom zatupljivanju. I desilo se divno čudo. Prvi konkurs Antidepresiv pre dve godine sama sam napravila, objavila sam knjigu najboljih priča i dodelila nagradu od 500 evra Radmili Ercegovac, devojci iz Novog Sada. Nekoliko nedelja kasnije, ona mi je poslala mejl u kome mi je rekla da je zahvalna što sam napravila konkurs, da je pozajmljeni kompjuter na kome je pisala priču vratila, a od novca koji je dobila kupila je sebi novi i da će od sada samo pisati. Vidite, samo zbog te rečenice vredi sve što radim. Ovaj konkurs Recepti za srećan život, sada je podržala Hypo Alpe Adria Banka. Fantastično, stvari se ipak kreću.

Story: Šta je vaš najbolji antidepresiv i kada ga konzumirate?

- Muzika, knjige, slikanje. Bukvalno bojim svoj život. Kad mi je potrebna plaža, ja je naslikam. Crvena, žuta, plava, more, čak i u šumi. To će biti na korici ove knjige - brod u šumi. Naravno, prijatelji su moj antidepresiv, moja porodica, ali i moja bašta. Kad ništa od toga nije dovoljno efikasno, primenjujem drevni recept svoje mame: operem prozore ili sredim plakar i pobacam višak stvari. Sedenje i gledanje televizije smrt su svake radosti.

Story: Da li je novac važan u životu?

- Novac je važan u smislu da ga imate dovoljno i živite normalno, ali od svakog novca mnogo je važniji rad. Ljudi koji ništa ne rade su nesrećni i nemaju ideje. Jedan od važnijih uslova za sreću jeste da radite ono što volite i ono što vas zabavlja. Pogledajte mog prijatelja Gorana Bregovića, on neprestano svira, organizuje koncerte, komponuje, piše... Uzgred, sada zajedno radimo scenario za njegovu TV seriju Karmen sa srećnim krajem. Mogao bi da sedi i ništa ne radi, ali to nije izvor njegove sreće. Devedeset posto ljudi radi ono što ne voli, što ih ne zanima i što ih ne čini srećnima, ali im donosi novac od koga žive. Poenta je da se bar u slobodno vreme bave onim što vole. Ne verujem da je veliki novac izvor i velike sreće koja je uvek zbir malih sreća. Sećam se, pre mnogo godina, na graničnom prelazu između Čehoslovačke i Nemačke, upoznala sam istinski srećnog čoveka, gastarbajtera iz Bosne, građevinca, razdrljene košulje i po zimi, sa zlatnim zubom, nije skidao osmeh s lica. Pričao je da ide kod svoje Čehinjice, kupio joj je slaninicu i sve što treba, a kad mu ona skuva pasulj i sedne pored njega, reče da nema veće sreće. Zapamtila sam tu priču i znate šta i danas se sećam tog njegovog osmeha.

Story: Koliko je ljubav važna u vašem životu i da li ste još srećno zaljubljeni?

- Ljubav je veoma važna, ali postoje razni oblici ljubavi. Nisam zaljubljena, ali sam veoma srećna. Uživam u slobodi, u svom malom običnom životu, u svakom danu, u svemu što radim. Moram ovo da kažem, u ime svih žena. Znate, mediji nam neprestano sugerišu da nismo potpune kad smo same i da je muškarac, bilo kakav da je, neophodan kako bismo bile srećne. To nije tačno. Loši partnerski odnosi milion puta su pogubniji od samoće. Nažalost, mnogi ljudi više vole svoju naviku, neki od njih ozbiljno zavole i svoju patnju pa ne mogu da se iskobeljaju. To je uzrok tolikih nesreća i bolesti.

Story: Svojevremeno ste rekli da nikada niste išli na kafe kao potencijalne sastanke. Kako se sećate prvih sastanaka sa momcima?

- Moje ljubavi uvek su bile romantične. Ja zaista ume da svemu dodam malo rumenila, poezije, južnih mora... Romantična sam i onda sam birala uglavnom romantične ljude. Poneka sličica iz mog života može se pronaći u nekim detaljima u mojim knjigama, uključujući i naslov Gospodin pogrešni.  Na primer, u romanu Srce moje postoji nešto veoma moje, taj pisac, to je zapravo lik koji je napravljen po jednom stvarnom čoveku i to je možda moja najromantičnija ljubav i moja najljubavnija knjiga. I rekla sam mu nedavno: To je o nama. A on je odgovorio: Znam.

Story: Koliko se ljubav s godinama menja? Da li se čovek kao stariji, odnosno mlađi, lakše odriče emocija ili upušta u njih?

- Lakše je kad si mlad, ne znaš ništa i veruješ u bajku. S godinama učiš, ali postoje nepopravljivi ljudi poput mene koji neprestano izmišljaju priče, junake, situacije. Ili, kao što volim da kažem, nije važan život, bitna je interpretacija. Možda sam zato pisac. I sada, ili imam poeziju ili sam u stvarnosnoj prozi. Ništa između me ne zanima. Sve ili ništa i tu sam ista kao kad sam imala osamnaest godina.

Story: Pričali ste kako vam do braka nije stalo, ali da želite svadbu... Kako sada gledate na ova dva pojma?

- To sam se šalila. Ne pada mi na pamet da se udajem i zapravo nikada o tome nisam ozbiljno razmišljala. Moje venčanje je bilo moderno, samo nas četvoro na venčanju, a sutradan smo moj suprug i ja napravili žurku kod kuće. Zato se šalim na temu svadbe. Nisam imala venčanicu i veo, ali taj problem mogu da rešim i na maskenbalu, zar ne?

Story: Da li su vam muškarci bili podrška kroz život?  

- Nažalost, nisu. Moj pokojni suprug bio mi je podrška i sigurna sam da bi mi bio podrška i sada jer je bio genijalan čovek, ostvaren u svakom pogledu. Bio je lekar, docent na Medicinskom fakultetu, ali ostala sam udovica sa bebom od godinu dana. I od tada, niko mi od mojih ozbiljnih ljubavi nije bio podrška. Mnogi su se takmičili sa mnom, ima kod Kundere divna reč za to – litost. Uglavnom nisu bili ono što sam mislila da jesu, uglavnom sam ih izmislila, docrtala, napisala, a neki od njih, nažalost, kako se ispostavilo, uopšte nisu bili romantični, ali to ne znači da su loši. Nisu smeli ili umeli da mi daju podršku. Ovdašnji muškarci  vole da pokoravaju i pobeđuju jake žene. Jedini čovek koji mi je skoro celog života podrška u svemu što radim jeste moj prijatelj, skoro brat, Goran Bregović.

Story: Koliko se vaša ćerka kritički odnosi prema vama, a koliko vi prema njoj?

- Kritičnija je ona prema meni nego ja prema njoj, ali ona mi je i dalje najveća podrška. U stvari, divno je kad vaspitate dete da bez zazora može da vas kritikuje. Tako sam možda pobedila svoju sujetu i postala bolja osoba. Veoma sam iskrena i ona je uvek videla i znala šta je i kako je. U tom smislu bila sam nesavršena mama koja greši i popravlja svoje greške.

Story: Čime se ona bavi?

- Ona je arhitekta i trenutno je na doktorskim studijama u Beogradu, a meni radi sve oko naslovnih strana knjiga, mojih slika, izložbi, plakata.

Story: Često su vas opisivali kao muškarca u telu žene, mislite li da su grešili?

- Kada žena ljubi slobodu, slobodu da misli svojom glavom, sama donosi odluke, govori slobodno i da se bori za svoju i slobodu drugih žena ili drugih ljudi, odmah je proglašavaju muškarcem, odnosno govore da ima mušku pamet. Ne, to je ženska pamet, pamet žene koja je naučila da razlikuje bitno od nebitnog.  Neke žene će zbog velikog stana, skupih cipela i tašni koje im kupuje muškarac, potpuno zaćutati. Ali, ja nisam neko ko se može pokoriti jer ni od koga ne zavisim i uvek ću pre nositi majicu sa kineske pijace i biti svoja, nego skupu haljinu i biti nečija i submisivna.

Story: Kako se podižete kad padnete, kad vam je teško i kada ne ide sve onako kako ste želeli? Da li su vam se dešavali takvi periodi?

- Naučila sam da ponekad, kad me nešto muči, o tome ne mislim. Odnosno, pokušam da se na to ne fokusiram. Ima nečeg moćnog u onoj čuvenoj rečenici Skarlet O Hare: Misliću o tome sutra. Inače, jedino što može da me podigne iz bilo kog posrnuća jeste rad. Slikaj, piši, kuvaj, sadi cveće, samo nemoj da sediš i očajavaš.

Story: Svojevremeno ste pričali da ste svoju prvu knjigu sami odštampali, nosili po knjižarama u Srbiji, promovisali... U tim sasvim sigurno teškim trenucima, sa tada malim detetom, šta su za vas bila svetla na kraju tunela i u čemu ste pronalazili sreću?

- Moja najveća sreća u tim trenucima bilo je saznanje da to ima ko da čita i da se knjige, nekako same od sebe, prodaju. Zatim, kad dam ćerki da broji sitniš iz knjižara, a onda saznanje da sam vrlo brzo vratila dug štampariji, a potom i sve ostale dugove. A najveća sreća bilo je saznanje, posle godinu dana, da od knjiga mogu da živim. Ali, to je bilo pre trinaest godina. Tada je moglo da se živi od knjiga. Sada je to nemoguće, ali ja i dalje radim. I sve dok me ne mrzi da radim, sve je savršeno. Kako se kaže: Nije srećan koji mnogo ima, nego onaj kome malo treba.

Moni Marković

 

 

 

 

 

 

Inicijalizacija u toku...