icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

INTERVJU

Nebojša Milovanović: Pozorište je rudnik, a film avantura

Podeli:

Uoči premijere ostvarenja Panama u kojem tumači ulogu profesora arhitekture, priznati domaći glumac govoro je o tome kako se posvetio sebi i čemu uči svoje naslednike
Foto: Marko Sovilj, Vladimir Šporčić, promo
Foto: Marko Sovilj, Vladimir Šporčić, promo
Nebojša Milovanović (41) nije uspeo da upiše Fakultet dramskih umetnosti iz prvog pokušaja. Zato je otišao na veterinu i tamo bio jedan od boljih studenata. Ipak, putujući iz Studentskog grada na ispite, nakon neprospavanih noći i učenja kako se leče životinje, prolazeći pored FDU-a, sebi je govorio: Sve je ovo super, ali ja hoću da upišem glumu. I uspeo je u tome iz drugog pokušaja. Studirao je u klasi Vladimira Jevtovića. Dve godine, kao i njegove kolege, nije smeo ništa da radi, a onda je na trećoj godini usledio prasak – filmovi Lajanje na zvezde i Bure baruta. Kad god se ova dva domaća hita prikazuju na nekoj od televizija, ispred malih ekrana okupi se čitava porodica, replike se znaju napamet i iznova se daju laskave kritike. Ako na to dodamo gromoglasne aplauze koje je dobio nakon izvođenja predstava Turneja, Kući, Beogradska trilogija, Sumnjivo lice i drugih, s pravom možemo oceniti kako je Nebojša Milovanović jedan od najdarovitijih glumaca srednje generacije. Povod za razgovor s njim jeste prvi dugometražni film Pavla Vučkovića Panama, koji je premijerno prikazan 21. oktobra u Sava centru.

Story: Kako je uloga koju tumačite u Panami dospela do vas?

- Pozvali su me Vlada Tagić i Pavle Vučković sa istom idejom – da igram ulogu profesora na Arhitektonskom fakultetu.

Story: Reč je o ljubavnoj priči?

- Panama tretira probleme mlade generacije koja odrasta u vreme brzih i površnih komunikacija, gradeći odnose koji ne uključuju emocije i pogledom na svet koji počinje i završava se ostavljanjem statusa na društvenim mrežama. Film govori o tome da ljubav ne bira ni mesto ni vreme, kao i o tome kakva praznina i nesklad nastaju kada se ona dogodi mladima koji ne znaju šta im se dešava.



Story: Gde ste snimali scene za ovo delo?

- Svoje scene snimao sam na jednom gradskom splavu i na Arhitektonskom fakultetu, sa mladim glumcem Slavenom Došlom, glavnim junakom filma.

Story: Počela je pozorišna sezona. U kojim predstavama igrate?

- Pored naslova u Jugoslovenskom dramskom pozorištu Stand down sa Nebojšom Milovanovićem, Arsenik i stare čipke i Blitva i krompir, trenutno sam u probama za predstavu koju režira Snežana Trišić u istom teatru. Delo se zove Šta se dogodilo nakon što je Nora ostavila muža. Pored toga, radujem se i kineskoj turneji sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem.

Story: Kada govorimo o tome, kao umetnik koji se ostvario i u teatru i na filmu, u kojoj od ove dve zone vam je komfornije?

- Pozorište je rudnik, trening, osećaj da ste živi kao glumac, a snimanje filma najlepša avantura koja može da vam se desi.

Story: Poreklom ste iz Valjeva, grada odakle potiču mnogi ugledni, uspešni, talentovani i značajni Srbi. Nalazite li vremena da odete tamo?

- Odlazim, doduše, retko, ne koliko bih voleo, ali s obzirom na to da Valjevo ima sreću da je u njemu vreme sporije, ipak ti odlasci i ne prođu tako brzo.

Story: Bavite se sportom, studirali ste veterinu, svestrani ste... Štavolite da radite kada se distancirate od poslovnih obaveza?

- Nema mnogo vremena za bavljenje sobom, jer tada čoveka grize savest da postaje egoističan. Srećom, gluma je poziv u kojem ima dosta praznog hoda pa možete da se posvetite sebi. Za sada je to sport, san o pecanju, čitanju u kontinuitetu, kao i gledanju filmova bez prekidanja.

Story: Roditelj ste, što je veoma ozbiljan, odgovoran i težak zadatak. Šta biste voleli da vaša deca ponesu iz kuće?

- Ćerku i sina učim da je svet, uprkos svemu, sjajno mesto za život. Da uživaju u onim igračkama koje već imaju, da neguju ispravan odnos prema autoritetima i da su oni posebni baš zbog toga što su takvi kakvi jesu, a ne zbog toga što su moja deca ili što će učiniti nešto da bi bili posebni.

Story: U jednom vašem intervjuu nailazim na izjavu: Sve mogu da oprostim, na nivou ljudskog opraštanja, ali povlačim crtu. Oprostim i nastavim dalje, ali svojim putem. Doživljavaju li vas ljudi iz okoline kao teškog čoveka?

- Jedini istinski odnos među ljudima jeste lični odnos. Čovek o sebi može svašta da čuje, pogotovo kada se bavi javnim poslom. Međutim, pametni ljudi uvek se trude da više veruju svom odnosu s drugima nego onome što čuju. Ali ima i obrnutih slučajeva.

Pratite Glossy na VIBERU:
http://chats.viber.com/storyserbia
Inicijalizacija u toku...