icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

EKSKLUZIVNO ZA STORY

Nenad Jezdić: Da mi nije mojih, ne bi bilo ni mene

Podeli:

  • 54
  • 1
Jedan od najvoljenijih srpskih glumaca Nenad Jezdić objašnjava zašto je glumačku scenu nakratko zamenio poljoprivredom, govori šta za njega predstavlja rakija, ističe da mu je porodica u svemu najveća podrška, ali i kako sve u životu što čini radi zbog dobrobiti svih oko sebe
foto: Vladimir Šporčić
foto: Vladimir Šporčić

Jedan od najuspešnijih glumaca s ovih prostora koga publika zahvaljujući dobrim ulogama naprosto obožava, Nenad Jezdić (44), odavno je izgradio status ozbiljnog umetnika. Praktično na samom vrhuncu glumačke karijere, kada su svi očekivali da će početi da krči svoj put i u inostranstvu, odlučio je da svoj život dodatno oplemeni. Pre petnaestak godina dobio je u nasledstvo malo zemlje u okolini Valjeva, a onda ga je ta parcela zavela i u potpunosti izmenila njegov pogled na svet. U svom prepoznatljivom stilu, ovaj šarmantni mrgud objašnjava kako ga je to parče zemlje zavelo i do današnjeg dana ta strast nije ga napustila.

 

Da li je reč o mentalitetu ili nesvakidašnjoj energiji, ali Nenad je uspeo da svoj posed proširi, nadogradi i potom napravi sopstveni proizvod – rakiju o kojoj se u superlativu priča na sve strane. S druge strane, nije odustao ni od svoje prve ljubavi, glume, i mašta kako će jednog dana na spektakularan način uspeti da spoji te svoje dve strasti. Uz sve to, on je i porodičan čovek koji je više od deceniju i po u stabilnom braku, a ponosni je otac četvoro dece, tri ćerke i sina. Taj deo njegovog života skriven je od javnosti, jer nikada nije želeo da eksponira svoju privatnost. Pravda se time da njegova supruga i deca to nikako ne žele. U intervjuu za magazin Story koji je nastao na štandu Lav piva na Bir festu, Jezdić veoma emotivno govori o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.


Story: Neki bi prokomentarisali kako je vaš lik iz televizijske reklame za Lav pivo najvoljeniji na ovim prostorima.
- To je lepo, što se oseti i kroz komunikaciju s nepoznatim ljudima. Tada shvatiš da te vole, simpatičan si im i drag. Na taj način postaješ neko njihov i polako počinješ da uživaš status koji su imali veliki srpski glumci koje su zvali narodnim glumcima. Prva reklama uticala je da zadobijem taj status, kao i neke potonje i pojedine uloge pre nje.

 

Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na sledećoj strani...

 

 

foto: Vladimir Šporčić

Story: Čini se da su ljudi zahvaljujući njoj na neki način zavoleli i reklame kao takve.
- To mnogi ističu. Prošlo je više od deset godina i nekako verujem da je došao pravi trenutak da snimimo novu reklamu. U međuvremenu, neke stvari su se i kod mene promenile, jer sam ušao u proizvodnju pića pravog ukusa. Povezao nas je zajednički cilj, prepoznali smo ono po čemu smo slični. Na stranu taj aspekt zarada, iako sam ga svestan i nisam neko ko zatvara oči pred njim, ali suština je nešto drugo. Elementarna stvar u svakoj vrsti sloge jeste da ljudi imaju zajednički stav. Čak i u dramaturgiji, pozorišni sukob podrazumeva da se dva karaktera sukobljavaju oko različitih ciljeva, a ovde je reč o istom. Spojila nas je promocija pravog pića, pravog ukusa i prirodnog porekla, kao i poljoprivreda koja je na neki način postala moja životna preokupacija. Jeste reč o alkoholu, ali i on može biti kompleksno, raskošno, lepo, a mogu reći i zdravo piće. Vrlo me teši ono prisutno u narodu, kada nekog pitaju: Šta je zaslužno za vaš takav život i zdravlje, a on odgovori: Jedna čašica rakijice. Verujem da je alkohol u umerenim količinama blagorodan i potreban.

 

Story: Kada ste i zbog čega osetili želju da odete na selo?
- Uvek sam otvoreniji za teže i kompleksnije stvari koje od mene zahtevaju napor i odricanje. Samo kad je tako, imam osećaj da je dobro i da sam na pravom putu. Nasledio sam malu parcelu oko 70 ari, a do sada sam kupio još 19,5 hektara. Ta zapuštena zemlja obrasla u korov postala je moja opsesija. Svoje planove, ciljeve i htenja usmerio sam u posao, u poljoprivredu. Odjednom shvatim da godinama ne idem na more, ne nosim skupa odela, moja porodica i ja vrlo skromno živimo i mnogo čega se odričemo, a onda se zapitam zašto je tako i shvatim da je to zbog sela, zato što ulažem u poljoprivredu, robujem joj, zadužujem se zbog nje.

 

Story: Šta na sve to kažu vaša supruga i deca? Nije se lako odreći lagodnog života zbog poljoprivrede?
- Oni su mi najveća podrška, da mi nije mojih, ne bi bilo ni mene. Uvek me prate, tu i tamo uskratimo im nekad neko zadovoljstvo, nekad preko svoje mere i svojih mogućnosti neke stvari isforsiram, ali ja verujem u sebe. Prvo u sebe, pa u Boga, u selo i moj narod, verujem u Srbiju. To je floskula i ovo što sam sada rekao tako je otrcano, ali ja s ovom svojom energijom nemam gde. Možda bih bolje živeo da sam je uložio u neke producentske poslove ili inostranu karijeru, ali ne treba mi. Dajem svojoj porodici, svom selu, svojoj zemlji i sebi ono najbolje. U svemu osećam sreću, malo se i požalim, ali ovo bez radosti ne biva. Ogromno je zadovoljstvo kad stigne neki novi deo opreme, kad dobiješ dobar posao, kad spojiš lepo i korisno. Ovo s Lav pivom izuzetno je lepo i, naravno, korisno. Kad takve impute dobiješ, onda kažeš – ima nade, guraj, vozi dalje... Ove jeseni planiram da posadim još sedam hiljada šljiva, da stavljam stolariju na novi objekat...

 

Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na sledećoj strani...

 

foto: Vladimir Šporčić

Story: Imate li želju da neko od vaših četvoro dece nastavi tradiciju proizvodnje rakije?
- Deca moraju da imaju otvoren put kako bi bila kreativna i zadovoljna. Svaki čovek u životu treba da izabere ono što voli. Ako nije tako, onda rizikuje da bude nezadovoljan i nesrećan. Ja zaista moram u sebi da pronađem snagu i dam im prostor da kroje svoju priču. Šta god to bilo, neću se mešati. Istinski verujem da čovek u životu mora da radi ono što voli i ono što hoće da radi.
 

Story: Na koji način se odmarate?
- Ne umem da se odmaram, ja to jedino radim kada se dobro umorim. To je formula sela. Ono što me istinski inspiriše jeste prvo voće ove godine iz jednog šljivika, prva kruška... Nedavno sam bio 20 dana na selu i ne umem da opišem koliko to volim i koliko mi prija.
 

Story: Zbog čega ste rešili da proizvodite rakiju?
- Nisam hteo da svoje voće dajem budzašto. Želeo sam da dođem do proizvoda koji je karakterističan i poseban, po geografskom poreklu i mestu odrastanja, a jedini zaključak bio je da je to rakija. Potom sam čeprkao po papirima i shvatio da su ljudi čiju sam zemlji kupovao gajili šljivu i proizvodili to piće. Rakija je komplementarna s onim našim mentalitetom. U filozofskom i u umetničkom smislu, ona me navodi na komplikovane ideje i diže u neslućene visine. Shvatio sam da je dobro kad pored sebe imaš nešto što može da te zaljulja, učini spokojnim i neosetljivim na probleme. Može da te voza ako naučiš da vladaš njom. Drugi aspekt jeste i taj što se kod nas ona lako proizvodi, baš kao i pivo. Mi radimo promociju zdravog i pravog piva koje je nastalo isključivo od ječma, vode, hmelja i kvasca. Isto tako rakija mora da bude samo od voća, ne sme da sadrži pojačivače ukusa, zaslađivače, ne dolaze u obzir nikakvi eksperimenti. Dopada mi se i ta postojanost. Prvo moraš da skineš voće, da ga ispasiraš, preradiš, fermentiše, neguješ posebnim sojevima kvasca, enzima, destilišeš, redestilišeš... Svaki ozbiljan proizvod traži ozbiljan trud. Na njemu čovek može strahoviti da posrne, tako što će sebe i druge obmanjivati i praviti falš proizvod, a može da ga uznese, da bude dostojan, častan, pravi domaćin i čovek koji drži reč. Ja sam izabrao taj put.

 

Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na sledećoj strani...

 

foto: Vladimir Šporčić

Story: Koliko je rad na selu i u poljoprivredi težak?
- Selo je jako teško, zapušteno, ono traži mnoge ruke, dosta novca, brojne lude usijane glave. Ne znam da li mi to kao narod imamo, ali moja glava usijala se pre 15 godina i još se ne hladi. Iz dana u dan imam osećaj da sam bliži onome što se zove velika destilerija kapaciteta dvesta i više hiljada litara godišnje, dvadeset i više hektara voća...
 

Story: Da li vas je motivisalo još nešto osim iskrene ljubavi prema prirodi?
- Ako pričam o estetici, svi se sećaju one basna o cvrčku i mravu. Strahovito mi je bilo žao cvrčka koji je bio tako lep i razdragan, što je tako lep ton davao prirodi, ali kad je zaduvalo i došlo vreme da ga neko privoli i negde smesti, za njega nigde nije bilo mesta. Na neki način, koliko god mi pojedini ljudi zamerili, sudbina glumaca u Srbiji upravo je sudbina tog cvrčka iz basne. Rešio sam da svojim životom, ako mi Bog da snagu i zdravlje, tu fabulu na sopstvenom primeru promenim. I zašto da ne želim, da budem ispred svog glumačkog korpusa, možda prvi koji će gotov proizvod sa glavom, repom i poreklom negde izvesti. Glumci su maštoviti ljudi, vole život, plahoviti su i impulsivni, a to sve dolazi iz jednog lepog emocionalnog stanja.
 

Story: Jesu li te emocije upravo ono što vas najviše troši i u fizičkom smislu?
- Sada sam u situaciji kada moram da se privolim protokolima i pravilima surovog tržišta. Desi se da dođe neko da radi, bude ti drag, ti projektuješ svoju budućnost s njim, raduješ se da imaš nekog takvog uz sebe, pa te taj ostavi i ode. I ti kažeš dobro, idemo dalje, posao ne može da trpi. Nekim glumcima desi se da na vreme ne obezbede drva za zimu, a ja se trudim i Bogu molim da ne budem u toj grupi. Zato hoću, ako bi Bog dao, da to postane ozbiljan posao, a može. Vrlo brzo biću u mogućnosti da proizvedem i dva, tri miliona evra bruto. To nije mali novac. Imam ideju da u tom prostoru pokrenem i neki pozorišni sadržaj. To je izvesno i kako koja godina prolazi, sve sam sigurniji da to mesto mora biti oplemenjeno lepim i emotivnim stvarima koje ja i moje kolege negujemo u životu. Prošlog leta upitao me je jedan prijatelj kada ću se smiriti, a ja sam rekao da neću stati dok ne budem ispalio signalnu raketu filharmoničarima i, na primer, Bojanu Suđiću izgovorio: Možete početi, a oni da zasviraju Marš na Drinu. Sad mi se plače, to je taj romantizam koji me nosi, želim da zagrmi ono naše tradicionalno, vojničko, dostojanstveno... Mene radi ta neka priča koja je čista dramaturgija.

 

Story: Preispitujete li se nekada, jesu li vam ambicije ipak prevelike?
- Nema razloga da mi se snovi ne ostvare, ali narod snuje, a Bog određuje. Nedavno smo se uverili kako je život surov i ne bira. Ne znam gde sam u tom poretku, na tom spisku, ali istinski želim da mi Bog da snagu i vreme da uradim to što hoću. Nadam se da ću javno posvedočiti da se ume, da se može i da glumci nisu samo cvrčci koji prirodi daju neki šar, da njihovo jedino delo nije da nekog razonode. Naprotiv, ta priča mnogo je kompleksnija. U nekom trenutku osetio sam da mi scena i pozorište nisu dovoljan prostor, pa sam zato, da bih ispratio svoju energiju, ušao u selo, oranicu, voćnjak, proizvodnju, pa šta mi Bog da.

 

Nastavak intervjua i fotografije pogledajte na sledećoj strani...

 

 

foto: Vladimir Šporčić

Story: Koliko čoveka pomere iznenadne smrti bliskih ljudi i kolega?
- Meni je jako teško da pričam o tome, jer ko sam ja da govorim o Marinku, o njegovom odlasku i telesnoj smrti. Uvek pomislim gde je tu Madžgaljevo dete, roditelji, ljudi koji su više vremena provodili s njim. Mi se jesmo družili i imali otvoreno druženje, sa možda jednom trzavicom... Samo se molim Bogu da je njegovoj duši dobro, da nas posmatra i istinski verujem da je njegov jedini problem ovo vreme koje nas deli do novog susreta. Kad tako ne bih razmišljao, onda bih mogao reći da on više ne postoji. Ne, on postoji i svi oni koji su otišli, i Manda i mnogi drugi, ostaće u nekom lepom sećanju.
 

Story: Takva dešavanja šokiraju ljude?
- Čoveku je dato ovozemaljsko vreme koje je kao jedno gostovanje. Nikad nećeš otići u goste kod nekoga i zaspati, prespavati, plakati mu ceo život u kući i jadikovati nad sobom. Svi mi imamo probleme, živimo muku... Ako smo ovde gostujući, hajde da budemo dostojni domaćina, a i sebe. Život mora da ide dalje, to je sve floskula, otrcano zvuči. Uvek kad to čujem, pomislim: Da, tamo nekom srećniku, ali stvarno i uistinu život mora da ide dalje.
 

Story: Šta u budućnosti pripremate kada je reč o glumi?
- I to sam nekako uspeo. U proteklih godinu i po izgurao sam dve premijere, trenutno u JDP-u pripremam novu predstavu Pod žrvnjem u režiji Egona Savina. Sad već imam ljude kojima neke stvari mogu da prepustim, pa je lakše. Glume se ne odričem, sebe se ne odričem, kao ni pozorišta. Mi smo nekako navikli, tačnije socijalizam nas je uljuljkao i postali smo ljudi s jednom dimenzijom koji dobrovoljno odlučuju da 40 godina sede u jednoj stolici i ponavljaju istu radnju. Opredeljuju se da to bude lepota njihovog života, ali ja to ne mogu. Radim dvadeset poslova i lepo mi je.
 

Pratite Glossy na VIBERU:
http://chats.viber.com/storyserbia
Inicijalizacija u toku...