icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

Životna priča – Radmila Đurić: Znam šta neću, ali ne i šta hoću

Iako je život uredio da se sa svetlima prestonice sretne još kao student, sudbina je novinarku Radmilu Đurić vratila u Lazarevac gde se zbližila sa drugom iz detinjstva za kojeg se ubrzo udala i postala majka dvoje dece

Podeli:

1 / 10 Foto: Privatna Arhiva

Razvojni put zaštitnog lica Beogradske hronike na RTS-u, Radmile- Rade Đurić, počeo je kada je kao devojčica sa kosicom vezanom u obliku palme prvi put osetila čari aplauza recitujući na školskim priredbama, da bi nekoliko decenija posle toga dobila epitet jedne od najuticajnijih dama u televizijskom novinarstvu. Od kada je pre četrdeset četiri godine rođena u Valjevu, njena svakodnevica bila je isprepletana različitim životnim situacijama i odlukama. Prve dane detinjstva provela je u Lajkovcu uz brata Dragoljuba, mamu Mirjanu i oca Aleksandra Đorđevića. Nakon iznenadne smrti glave porodice, Đorđevići su se preselili u Lazarevac koji će od tada postati Radina oaza i mesto gde će mnogo godina kasnije sa svojim suprugom Goranom Đurićem zasnovati porodicu i vaspitavati svoju decu, danas osamnaestogodišnju Veru i šest godina mlađeg sina Despota.

- Lajkovac je jedno divno mesto i toga sam postala u potpunosti svesna tek kada sam porasla. Otac je bio železničar, pa je moje detinjstvo bilo vezano za voz, što ga je razlikovalo od odrastanja druge dece. Voz daje određeni vid slobode jer tokom puta uvek možete da prošetate i sretnete interesantne ljude. Deo mog detinjstva bile su reka Kolubara i divna zgrada u kojoj smo stanovali, pa mogu da kažem kako sam imala sve ono što period odrastanja podrazumeva. Ime sam dobila po svojoj baki, tatinoj mami Radmili, dok je moj tri godine stariji brat Dragoljub nasledio ime od tatinog oca. Kod mene je u igri bilo i ime Živadinka. Pošto kao mala nisam bila zadovoljna izborom kuma, ipak me je veoma tešila činjenica da su zaobišli ovu drugu opciju. S druge strane, za baku Radmilu koja je nakon dedine pogibije za vreme Drugog svetskog rata postala kuvarica, bila sam izuzetno vezana. Bila je odlična u svom poslu, a lične veštine je kroz igru prenosila i na mene. Od nje sam dobila recept za čuvene kiflice i perece koje su naše komšinice godinama bezuspešno pokušavale da dobiju – govori Rada koja je prvi susret sa scenom i javnim nastupom imala pre nego što je pošla u osnovnu školu. Bilo je to na jednoj priredbi na kojoj je učestvovala kao recitator.

- U školu sam pošla sa šest godina i to najviše zato što sam želela da mi učiteljica bude Ruža Lukić, u to vreme pravi primer kako jedna dama treba da izgleda i da se ponaša. Tada se podrazumevalo da pored škole imaš još neke aktivnosti i da učestvuješ u velikim školskim priredbama povodom značajnih praznika. Rekla bih da se tada razvila moja ljubav prema poslu kojim se danas bavim, iako sam prvi dodir sa pozornicom imala pre osnovne škole. Recitovala sam neku pesmicu na jednoj priredbi, a baka mi je za tu priliku preštrikala celu haljinu preko prsta. Kada sam sa palmicom na glavi izašla pred punu salu, bila sam oduševljena pozornicom i pažnjom koju sam dobila. Pošto sam završila sa svojom tačkom, usledio je aplauz, ali i mali problem jer nisam želela da odem sa scene pa su morali na silu da me sklone – s osmehom se priseća poznata televizijska novinarka koja se prvi put susrela sa pravom životnom dramom kada je u detinjstvu ostala bez oca.

- Imala sam devet godina kada mi je tata umro. Ta porodična tragedija sve nas je mnogo pogodila, a mamu, brata i mene još više je zbližila i naterala da se borimo za sebe. Tata je bio visok čovek vedrog duha, u mladosti je voleo da recituje pa je jedno vreme razmišljao i da upiše glumu. Žao mi je što nije doživeo da vidi šta sam postigla jer znam da bi bio veoma ponosan na mene. Nakon velikog porodičnog gubitka, odselili smo se zbog maminog posla iz Lajkovca u Lazarevac. Za ovaj grad vežu me najlepše uspomene iz mladosti. Taj period buntovništva u kojem nema kompromisa i osećaja da duguješ nekome nešto, osim sebi sopstveni život, kod moje generacije bio je čak i društveno prihvatljiv. I kod kuće su nas učili da mladi ljudi treba da imaju svoj prostor. Danas umem da definišem tu potrebu i osećaj, ali smatram da nisam previše odrasla jer u tom slučaju ne bih imala razloga da se bunim – objašnjava Rada otkrivajući da je prvo zaljubljivanje odredilo njen ljubavni život i odnos sa muškarcima.

- Iako nisam bila tip devojčice koja se zaljubljuje u lepe dečake na svakih petnaest minuta, prvi put sam se zaljubila u četvrtom razredu osnovne škole. Zavolela sam jednog divnog dečaka, a na moju sreću, simpatija je bila uzvraćena. On me je razumeo i bio je pažljiv prema meni, znao je da se igra i da mi pokaže svoju ljubav. To iskustvo  odredilo mi je dalji ljubavni život jer sam uvek birala divne, a ne samo lepe momke. Tada sam shvatila da se ljudi veoma prosto dele na dobre i zle. Moj prvi dečko izrastao je u prelepog čoveka, ali nažalost više nije među živima. Imam utisak da su mnogi divni ljudi iz mog života odlazili prerano, da ih neko uzme jer verovatno za to ima računicu i da bi ravnoteža bila uspostavljena. Bili smo veoma dobri prijatelji, a pre nego što je umro, kad god bismo se sreli prisećali smo se našeg zaljubljivanja – seća se crvenokosa dama koja pripada generaciji usmerenog srednjeg obrazovanja. Tokom prve dve godine pohađala je prirodno-naučni smer, a nakon toga kulturu i javno informisanje na smeru novinarstva.

- U srednjoj školi dogodila mi se prva prava i velika ljubav. Zabavljala sam se sa dečkom koji je bio stariji od mene pet godina. Mama i brat nisu imali zamerke s obzirom na to da je on svojim ponašanjem bio društveno prihvatljiv. Jer, u malom mestu sve se zna, pa i s kim se zabavljate budući da se sve familije godinama poznaju. Naša veza je bila dovoljno ozbiljna da ponese epitet prve prave ljubavi, ali i dovoljno neozbiljna da bude za ceo život. U srednjoj školi dosta sam eksperimentisala i sa imidžom, pa sam pre perioda kratke kose, kojoj sam ostala verna, jedno vreme nosila i minival. Jednostavno, moj fizički izgled pratio je moj kapric i vrlo često sam želela da se menjam. Rekla bih da nikada nisam imala mnogo ženskih osobina, pa sam tek nedavno otkrila kako žena ponekad treba da pokaže i svoju ranjivost. Tek sada mogu da kažem šta neću, šta ne mogu i za šta nisam sposobna, ali još ne znam šta hoću, što znači da sam još mlada – iskrena je novinarka koja još pamti studentske dane tokom kojih je stekla prijateljstva za ceo život.

- Studirala sam novinarstvo. Iako moju selidba za Beograd mama nije lako podnela i sama me je učila da svako ima svoj put, a da je moja porodica srećna onda kada sam ja srećna. Nikada od novih životnih koraka nisam pravila veliku filozofiju. Tokom prve godine fakulteta, stanovala sam u studentskom domu Vera Blagojević II. Pošto nisam mogla da se naviknem na tamošnji strogi način života, sledeće godine iznajmila sam stan sa mojom dobrom drugaricom, a danas i kumom Dragicom Vuksanović, koja se u međuvremenu preselila u Toronto – govori Radmila koja je jednu od najvažnijih odluka donela kada se kao apsolvent vratila u Lazarevac.

- Apsolvirala sam u roku a onda je usledio jedan ludački put u mom životu. Vratila sam se kući jer sam bila umorna od svega. Ubrzo sam se zbližila sa sadašnjim suprugom Goranom. Poznavala sam ga ceo život, kao srednjoškolci bili smo veoma dobri drugovi, a onda se spontano među nama rodila ljubav. Brak je čudna institucija, a moj dragi i ja smo u osnovi dobri drugovi. Pre svega smatram da je temelj svega u životu sporazumevanje. Postala sam majka sa dvadeset šest  godina kada sam rodila ćerku Veru. Bile su to za mene idealne godine da uplovim u majčinstvo. Ne volim da čujem kada neko kaže kako mu je rođenje deteta poremetilo neke planove jer deca od nas prave bolje ljude. Bilo je trenutaka kada sam se pitala šta će mi sve to u životu, ali je daleko više bilo onih u kojima sam bila svesna da je rođenje deteta jedno od mojih najboljih izbora. Za svakog čoveka je veoma važno da ima decu, da raste s njima i brine o njima, da živi njihov život, a ne samo svoj – ističe Rada koja, iako nije diplomirala novinarstvo, važi za jednu od najboljih novinarki kod nas jer pomažući svojim gledaocima u rešavanju tekućih životnih problema, uživa njihovo veliko poverenje.

- Početkom svoje profesionalne karijere smatram dolazak na Radio televiziju Srbije 1993. godine, kada sam prošla konkurs za novinare nacionalne televizije. Pre toga radila sam volonterski, a potom i za neku malu platu na Radio Lazarevcu. Kada sam došla na televiziju, shvatila sam koliko je to moćan medij, a nakon prvog odlaska u montažu, postala sam definitivno zaražena ovim poslom. Iako često osetim zasićenje poslom, kada vidim probleme drugih ljudi shvatim koliko su moji ipak mali. Nakon svega, mogu da kažem da me je posao učinio boljim čovekom – zaključuje Rada koja se drugi put ostvarila u ulozi majke kada je pre trinaest godina na svet donela sina Despota.

- Na samom početku moje karijere 1997. godine ponovo sam postala mama. S ove distance, izgleda da sam sve lako pregrmela, ali nije bilo tako. Imala sam podršku i pomoć sa svih strana, od supruga, moje mame, prijatelja i ostale rodbine, a odnos prema svima njima doneo mi je i veliku odgovornost u poslu. Kada stanem pred kamere, pored toga što vodim računa da sebe ne obrukam, osećam i veliku odgovornost prema tim dragim ljudima koji su mi na neki način omogućili da se bavim poslom koji volim – priča novinarka koja pored svakodnevnih obaveza u Beogradu i dalje svoju privatnost i porodično gnezdo čuva u Lazarevcu.

- Nema mnogo životnih lekcija kojima želim da naučim svoju decu, ali se trudim da im otvoreno pokazujem svoju ljubav, da ih mazim i pazim. Kada sam rodila Veru, kupila sam knjigu Doktor Spok, ali uz uvažavanje doktora Spoka, dete je moja lična stvar, a ne neki robot. Sve sam radila po ličnom osećaju, pa i to da zbog posla nisam želela da se preselim u Beograd. Moja deca žive u jednom lepom kraju, a mali grad je pravo mesto za odrastanje. S obzirom na to da je reč o maloj sredini, svesni su i toga da i nestašluci nisu neprimećeni i da se sve pre ili kasnije sazna. I meni prija Lazarevac jer sam u njemu Rada Đurić komšinica, drugarica iz škole... Ovo je i moja oaza daleko od ludila koje vlada u Beogradu – zaključuje Rada.

Danilo Mašojević

Inicijalizacija u toku...