"PITAM SE, BOŽE, HOĆE NEKO MOJ DOĆI": Samira je imao 7 dana kada ga je majka ostavila, a onda kada se pojavila...

Semir Hadžić mladić je koji je odrastao u Domu za decu bez roditeljskog staranja na Bjelavama u BiH i godinama nakon izlaska iz Doma bori se sa stereotipima i diskriminacijom prema deci bez roditeljskog staranja i deci koja odrastaju u domu.

Ostavljen je još kao beba u porodilištu i sedam dana nakon rođenja smešten je u Dom Bjelave gde je završio osnovnu, a potom i srednju školu. Ime su mu upravo tu i dali, a prezime nosi majčino.

"Gledam s prozora doma i pitam se Bože ko sam, hoće li neko moj doći"

Kaže da je prve korake i prve reči napravio u tom domu.

- Gledam s prozora tog doma i pitam se Bože ko sam, hoće li neko moj doći... - opisuje Semir svoja najtananija osećanja iz vremena kad je bio dečkić od 14-15 godina, gledajući kako drugima u domu dođe makar neko - roditelj, brat, sestra...Hoće li neko pokucati na vrata...

Sa 18 godina imao jedinu želju, da upozna majku

- Imam brata s majčine strane, a sa očeve strane imam takođe dvojicu braće - priča Hadžić, te dodaje da oni njega ne znaju, a da je on sa 18 godina imao samo jednu i jedinu želju, da upozna majku... I ta želja mu se ostvarila. Kao najlepši poklon, veli, dobio je majku koja je pristala da ga vidi i koja mu je tad rekla da je to i želela. Bilo je puno emocija i suza.

- Ali pokajao sam se jer su te suze bile lažne, i taj osmeh i taj zagrljaj, bili su lažni - seća se Semir i dodaje: - Imao sam hiljadu pitanja na koje nikada neću dobiti odgovore.

Priča i da je prilikom susreta s majkom video lažne suze i lažna osećanja te da mu je kasnije bilo žao što ju je uopšte i potražio. Kasnije je tražio da upozna i oca, ali kaže da su i u tom telefonskom razgovoru prave emocije izostale.

- Ne tražim ništa od njih niti imam želju za bilo kakvim kontaktom sa s njima... Želim samo da im pokažem i dokažem da dete može da uspe i bez njih. Radio sam od 13. godine, moj posao je bio da čuvam parking, nisam se bojao ni posla, ni ljudi, izašao sam iz doma i nastavio da radim za dnevnicu, da konobarišem, čistim, ne stidim se, ovo je mojih 10 prstiju...

- Lagala me majka da mi je otac u Americi, u Kanadi a onda sam počeo da kopam, nešto se nije poklapalo... Dobro veče, je li to gospodin taj i taj, veliki pozdrav od vašeg sina, a dobio sam 5 minuta ćutanja s druge strane, opisuje Semir svoj prvi poziv ocu, godinu dana pošto je upoznao majku.

Važno mi je da zaradim svoj hleb, pošteno i da je moje

- Odrastanje u domu nije bilo lako, bilo je uspona i padova. Bilo je lepih trenutaka, tu sam završio dve srednje škole. Od 13. godine sam počeo da radim, radio sam na parkingu, zaradio sam prvu marku, naučio da cenim rad i trud - kaže Semir.

Kaže da ga kroz život vode rad, red i disciplina. On sada živi sam, podstanar je i nastoji da zaradi kako bi preživeo.

- Nakon odlaska iz Doma, našao sam stan, radim gde god mi se pruži prilika da zaradim kako bih sebi omogućio uslove za život. Važno mi je da zaradim svoj hleb, pošteno i da je moje - priča mladi Hadžić.

Pogrdno nas nazivaju domcima

- Najveći izazov kroz život je to što nas nazivaju “domcima”, smatrajući to nečim lošim, pogrdnim i negativnim. Ljudi prave diskriminaciju, misle da ste ovakvi ili onakvi, teško i retko daju priliku.

- Šta da rade mladi ljudi nakon 18. godine. Kad izađete iz doma, bojite se gde ćete sutra noćiti – kaže Semir.

Ističe da se posla ne boji, da bi radio sve, samo pošteno.

Semiru je želja bila da studira sve što ima veze sa socijalnim staranjem kako bi sutra pomagao deci poput sebe.

Semir kaže da je sa nekim vršnjacima iz doma ostao u kontaktu, da su se neki snašli, a da ima i onih koji su, nažalost, zalutali.

Bonus video:

(Espreso/ Kurir/ Prenela V.A)