OBIŠLI SMO ROMSKU DEPONIJU U ŽARKOVU, 3 MESECA NAKON OBEĆANJA DA ĆE BITI OČIŠĆENA: Zatekli smo OČAJNE LJUDE! VIDEO

Gomile i gomile smeća, nesnosan miris, potok pretvoren u kanalizaciju, barake koje "loše oponašaju" pristojan krov nad glavom.

Ukratko, to je slika nehumanih uslova u kojima žive, ili bolje reći preživljavaju, stanovnici romskog naselja tik ispod mosta u Trgovačkoj ulici u Žarkovu.

O tome smo više puta pisali i izveštavali sa lica mesta.

Pogledajte kakve prizore smo sada zatekli:

U gomili problema sa kojima se suočavaju, gomila smeća samo je jedan od njih. Najveću bojazan predstavlja strah od zaraze zbog pacova i kanalizacije koja im "protiče" bukvalno pred nosom.

Da imaju gde odavno bi se sklonili, da imaju kako, odavno bi stvorili bolje uslove za život.

Oni nisu mogli, pa su im zato preko potrebnu pomoć obećali iz opštine Čukarica i Grada Beograda.

I tako u februaru, kada su počeli radovi na čišćenju ove divlje deponije, na trenutak su se i ponadali da će njihovim mukama doći kraj.

Međutim, ono što smo mi zatekli na licu mesta, po svemu sudeći, ne sluti ni na kraj muka, ali ni na kraj započetih radova.

Naime, pre tri meseca nadležni su ovde "otvorili brzu akciju čišćenja".

Kako su mediji tada pisali, obećano je da će iz "Beograd vode" sprovesti cev, izvući sve nelegalne priključke koje će provesti kroz cev u kolektor tako da više neće biti ni neprijatnog mirisa.

Rečeno je da će za sedam do 10 dana to biti uređena površina i da više neće biti deponija koje se svi stidimo već će izgledati onako kako treba da izgleda svaki deo grada.

Sedam do 10 dana od tog obećanja davno je prošlo, a agonija stanovnika romskog naselja je produžena. Do kada, ni sami ne znaju.

Ali, kažu, da su i im iz opštine Čukarica pomenuli datum do kojeg, kako navode, moraju da se sruše barake, a oni da se isele.

Navodno, dobili su obećanje i da će im stambeno pitanje tada biti rešeno.

- Život ovde izgleda jako teško, bez ikakvih smo uslova. Živimo u velikom smradu i neredu. Dali su nam rok do 24. da se iselimo. Ja nemam gde, čekam da mi se nađe smeštaj. Samohrana sam majka četvoro dece i živim od socijalne pomoći i ove ambalaže koju prodajem. Nemam da plaćam stan, a ako mi se pomogne naravno da ću da se iselim. Obećali su da će nam delitili ili stanove ili kuće ili da će nam dati novac da se vratimo tamo odakle smo. Mi nemamo gde, ja nemam kuću na selu, kaže Lenka za portal Espreso.

Lenka nam je pokazala gde su se nalazile dve barake koje su nedavno srušene, a ljudi koji su živeli u njima sada su prepušteni na milost i nemilost ispod otvorenog neba.

- Oni sada spavaju napolju, prostiru dušeke... Samo se sklone od kiše. Jako je teško, nikom nije prijatno da spava napolju, jer i dete neko može da se povredi, ističe Lenka i napominje da među njima ima dosta male dece i beba za čije živote najviše strahuju.

U reči, kažu, ne veruju dok ne vide dela svojim očima. Rešeni su da se bore za ono malo što imaju.

- Ne verujem da će ispuniti obećanje. Mnogo puta su obećali, a ništa nisu ispunili. Ne verujem ništa dok ne vidim svojim očima i dok mi ne predaju ključeve. I neću dozvoliti da sruše baraku, jer ne želim da moja deca spavaju na ulici, ističe Lenka.

I drugi stanovnici potvruđuju Lenkine reči, a da stane pred objektiv Espreso kamere jedino je želela Anita.

- Život ovde je nikakav. Mi bismo voleli da nam barem očiste i srede. Ima male dece, ljudi su nemoćni da obezbede bolje uslove. Ako hoće da nas sruše, neka nam daju krov nad glavom da bi deca imala gde da budu. Obećali su nam da će da očiste i srede, ali ništa nisu uredili, kaže Anita.

Tokom februarske akcije čišćenja, napominju, da je samo malo očišćen potok Paripovac i to u onom delu koji je bliži naselju sa stambenim zgradama. Dolaskom toplijih dana njihova muka postaje veća, jer se nesnosan smrad kanalizacije pojačava.

- Samo su napred očistili malo i to je sve. Kada nam puste kanalizaciju ne možemo hleb da jedemo, a kamoli kafu da pijemo. To je živa zaraza. Dvanaest, trinaest godina mi živimo ovako. Pacovi su kao mačke. Strašno je, objašnjava Anita za Espreso.

Žale se i da stanovnici iz obližnjih zgrada "odlažu" smeće kod njih, a neretko se desi i da otpad sa mosta završi tik uz njihove barake.

Nedavno su ovde postavljeni i kontejneri, ali oni definitivno nisu jedina formula za rešenje ovog problema.

Iako čarobna formula ne postoji, malo volje, želje i truda nadležnih sigurno može značajno doprineti rešavanju problema.

Do tada, desetine stanovnika ovog romskog naselja na divljoj deponiji prepušteni su neizvesnoj sudbini pod otvorenim nebom, u trošnim barakama, okruženi otpadom i kanalizacijom, dok iza svakog ugla vreba potencijalna zaraza.

(Espreso)