icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

otvoreno

DA SU MI DALI DA PROTRČIM U KOSTIMU KOKOŠKE, PRISTAO BIH: Miloš Biković iskreno o svojoj karijeri, Novaku i saradnji sa BANDERASOM i MIHALKOVIM!

Podeli:

Miloš Biković progovorio je potpuno otvoreno o svojoj karijeri, Novaku Đokoviću, Nikiti Mihalkovu, Antoniju Banderasu...

foto: Ivan Stojanović
foto: Ivan Stojanović

Kako se nosite s popularnošću koju ste stekli?

Kako kad. Uglavnom ne odbijam ljude koji žele da se fotografišemo. Ako se nalazim recimo na snimanju, pa mi neko priđe dok radim, tada ne mogu. Ali uglavnom prihvatam jer smatram da to jeste deo mog posla, taj kontakt i poštovanje između publike i glumca. Međutim, imate i publiku koja kaže „Glumac, dođi ovamo! Sedi ovde da se slikaš s nama“. Taj pristup nije baš najkulturniji, ali trudim se da i to prođe bez neprijatne situacije. Ta je blagodet meni data kao glumcu. Nemam prava da to ne poštujem. Susret između glumca i publike je jedno od velikih dostignuća civilizacije. Smatram da je ono dragoceno, pobeda nad svim što je štetno za čovečanstvo, za kulturu.

 

Vladimir Putin vam je uručio Medalju Puškina. Vi zaista negujete veze i dva naroda i razvijate kulturu dve nacije. To je i poteklo od filma „Montevideo, bog te video“, koji budi nacionalni ponos i podseća kakvi smo nekada ranije bili, i kakvi možemo da budemo ponovo. Šta vas motiviše da radite u tom pravcu?

Mi smo kao narod skup genijalnih pojedinaca, ali nažalost ne pomažemo jedni drugima. Ogovaramo, radujemo se kada neko nešto ne uspe, zato što nas to uznemiruje. Borba sa tim osobinama omogućava da vidimo ono lepo što naš narod ima. A to je talenat, neposrednost, emocija, čistota, kontakt, gde se ljudi druže, imaju toplinu, gostoprimstvo. To su neke dobre crte, koje su danas u svetu deficitarne. Ne možete baš tako lako da dođete u neku evropsku zemlju, i da vas stranca prime kao svog.

Mi moramo da imamo svest o sebi, ko smo i šta smo, a to ćemo znati tako što ćemo poznavati svoju istoriju. Smatram da to danas teško može da se plasira kroz knjige, pa ide kroz kinematografiju. To je neka moja želja. Da jedan deo naše istorije, onoga što mislim da vredi, prikažemo i damo mu impuls kroz kinematografiju.

 

Možete li da napravite paralelu po tom pitanju sa Rusijom? Često u intervjuima govorite da su oni mnogo direktniji i da mnogo slobodnije izražavaju svoje emocije.

Oni mnogo češće jedni drugima govore „Volim te“. Iako mi to možda drugačije izražavamo, oni govore mnogo direktnije. Mislim da je to jako dobro. Mi to takođe osećamo kao svoje, samo što smo, u istorijskom momentu u kom se nalazimo, to malo izgubili. Ne bi bilo loše da se malo podsetimo, jer je ohrabrivanje bližnjeg svog put ka blagostanju i napretku.

 

Kako je došlo do saradnje sa legendom ruske kinematografije, oskarovcem Nikitom Mihalkovim?

Zavisi kako gledate na to. Možete da kažete da je došlo slučajno, a možete i da kažete da je boije čudo. Ja više preferiram ovu drugu varijantu. Zvoni meni telefon i vidim švajcarski broj. Kaže čovek „Dobar dan, ovde Stanislav i zovem iz Praga“, na čistom srpskom jeziku. „Ja sam asistent Nikite Mihalkova i nudim vam glavnu ulogu u njegovom filmu“. Dragan Bjelogrlić je često umeo da se našali, da pozove i lažno se predstavi, pa sam i sad pomislio: „Buraz, neuverljivo...“.

E sad, vraćamo se šest meseci ranije. Snimamo Montevideo, a Nikita Mihalkov je omiljeni reditelj mom bratu. On mi u tom trenutku kaže: „Vidi, izašao je Montevideo. Takav projekat izlazi jednom u 20 godina u Srbiji. Ako hoćeš da se razvijaš, moraš da ideš dalje. Piši Mihalkovu i kaži da hoćeš da igraš u njegovom filmu“. U tom trenutku sam jedva govorio ruski. Bio sam pre toga na festivalu u Moskvi i po drugi put se upoznao sa Mihalkovim. Prvi put je bilo na Kustendorfu, ali ne verujem da se on baš mene sećao. Mihalkov je Oskarovac, dobitnik svih mogućih nagrada, Putinov savetnik za kulturu, upoznaje hiljadu ljudi dnevno.

Kada mi je zazvonio telefon i javio se Stanislav iz Praga, asistent Nikite Mihalkova, postavio sam se kao da pregovaramo oko reklame, da ne osete da su me uhvatili. Rekao sam im da pošalju scenario, pa ćemo da razgovaramo. Onda mi je stigao scenario od 118 strana na ruskom. Nije Bjela - ne bi on sedeo i kucao... Onda sam ih pozvao i otišao na taj kasting. A tamo 40 ljudi, glavna glumica u kostimu, 20-30 različitih pozicija, snimaju nas i slikaju fotografije, mere...Probali smo scene sa Mihalkovim četiri i po sata, sa tom glavnom glumicom. Bilo je kao kod doktora – rekli su da će rezultati brzo i da sačekamo. Stanislav je došao i rekao da se posvađao sa Nikitom, jer nije hteo da mi da glavnu ulogu. I onda je rekao „dobićeš drugu glavnu ulogu“. Ja bih bio srećan šta god da su mi dali! Da su mi dali da protrčim u kostimu kokoške, pristao bih. Snimanje sam dočekao tačno na moj 25. rođendan.

 

foto: Ivan Stojanović

 

Kako je izgledala saradnja sa Mihalkovim? Kakav je kao reditelj, kakav odnos ima sa glumcima?

Mihalkov se bavi majeutikom. On vama porađa sposobnost. Dođe na probu i pita šta oni osećaju vaši likovi. Onda ćuti dok mi nabrajamo sve varijante, dok on očigledno zna odgovor, ali nas tera da razmišljamo. Jednom glumcu je zalepio obrve, zato što je stalno izražao emociju kroz obrve. Zalepio mu je flaster i rekao da mora drugačije da glumi. Onda je taj glumac tako išao deset dana, sa flasterom. Vrlo je lucidan i mudar, i zaista je veliko iskustvo raditi s njim.

 

Sarađivali ste i sa Antoniom Banderasom. Kako je to bilo?

Super! Banderas je vrlo profesionalan i korektan. Vrlo je temperamentan i džentlmentski nastrojen. Ono što se meni desi recimo u Paraćinu, da me ljudi prepoznaju, pa se skupi 10-20 ljudi i ne mogu da prođem, njemu se dešava na svakoj tački sveta. To sam prepoznao u Rimu kad smo završili snimanje i otvorili set. Kad su ljudi videli da je on tamo, počeli su da ga okružuju sa svih strana. Video sam taj izgubljeni pogled. Ne može da odbije te ljude, a ima ih sve više i više, pa počinje da ga hvata neka vrsta klaustrofobije, da se preznojava. Onda sam ga uhvatio „u kragnu“, rekao mu da ima avion i da će da zakasni, počeo da vičem na njega i ubacio ga u kola. Posle toga mi je bio zahvalan. Tada sam video da nije lako biti planetarna zvezda.

 

Nastavak na sledećoj strani.

 

Pratite Glossy na VIBERU:
http://chats.viber.com/storyserbia
Inicijalizacija u toku...